6.4.2010.
I baš tada, kada je odlučio da će da potraži Vilu, bacio je pogled kroz prozor i shvatio da se spušta mrak. Rešio je da potragu započne sutra, a da se u međuvremenu dobro naspava. Đorđe je iznajmio fin stan u jednoj ne tako finoj zgradi u samom centru Karakasa. Tamo su boravili.
Arči je kupio krevet. Već mu je dosadilo da spava na podu pored Đorđa. Godinama je sanjao o novom udobnom Ikea krevetu na rasklapanje. Ali Arčijev novi krevet nije bio Ikein. Nije bio ni na rasklapanje. Kupio ga je na jednom od Venecuelanskih buvljaka po vrlo povoljnoj ceni. Tako je bar mislila Arčijeva mama.
A ova noć je bila nekako drugačija u odnosu na prethodne noći, jedna od onih koje u sebi nose istovremenu blagodet toplote i neslepljivanja s posteljinom, što je Arčija nateralo da svoj novi krevet iznese na terasu. I tako je ležao i gledao u zvezde razmišljajući o tome kako su se sve one odavno ugasile. I o cicama, naravno. I pitao se postoje li cice još negde u univerzumu. I nije li se i on, kao i ove zvezde, već odavno ugasio. U tom slučaju bi ovaj njegov život bio samo odsjaj nekakve ugasle stvarnosti koji postoji da bi ga neko sa neke hiljadama svetlosnih godina udaljene planete posmatrao milionima godina kasnije. Ali Arči ne živi na zvezdi. Živi u Karakasu. Trenutno. I uživa u mekoći svog novog dušeka i u mekoti svoje nove duše. Nove, jer je doneo nekoliko važnih odluka:
- cice od ovog trenutka prestaju da mu budu prioritet u životu
- sutra će se potruditi da pronađe Vilu (jer od danas zvanično veruje da dobre vile postoje)
- brkatu kasirku iz male radnje pored ove njihove ne tako fine zgrade će svakog jutra (čitaj: podneva) oslovljavati sa "lepotice" (kako god da se to izgovaralo na španskom)
Bilo mu je teško da zaspi, pa je umesto ovčica brojao neke svoje izmišljene cice. Izbrojao ih je 356 pre nego što je utonuo u san.
Negde oko tri sata i petnaest minuta zazvonio je telefon. Stari, crni, sa slušalicom, gajtanom i okruglim biračem brojeva u kojem bi se i Đorđu i njemu s vremena na vreme zaglavljivao kažiprst. Nekim divnim čudom, zvonjava nije probudila Đorđa, ali se zato Arči, sanjiv i besan, doteturao do telefona i promrmljao nešto što je ličilo na "halo".
"Zdravo, Arči, spavaš li?", upitao ga je ženski glas za koji je mogao da se zakune da ga je već negde čuo.
"Više ne. Izvinite, a ko je to?", promumlao je sluđeno.
"Tvoja dobra vila, Arčibalde dragi."
U tenutku ga je obuzelo neopisivo zadovoljstvo, kao i olakšanje zbog činjenice da je Vila ponovo prva pronašla njega i da on neće morati da ide u potragu za njom onako kao što je Đorđe išao u potragu za Mikrobom. I sve vreme se pribojavao da se ona nije slučajno uvredila zato što je juče bio i više nego neuviđavan i zato što joj nije verovao i zato što nije hteo da je posluša i zato što se sav naduo od kamilice... I hteo je da joj kaže da mu je žao i da se izvinjava i da je kupio novi krevet i da je doneo neke važne odluke. Ali sve što je izašlo iz njegovih usta bilo je jedno malo, plašljivo "zdravo".
"Slušaj, Arči", nastavila je Vila, "sprema se oluja i stoga bi bilo dobro da uneseš krevet u sobu. Samo to sam htela da ti kažem. Čujemo se sutra."
I prekinula je vezu.
Iako nebo nije obećavalo kišu, Arči je rešio da ovaj put posluša Vilu i uneo je krevet u sobu, zatvorivši za sobom vrata i prozore od terase.
"Hm, Arčibald... Jedina osoba koja me tako zove je moja mama", pomislio je pre nego što je zaspao.