17.5.2011.
Dilan: “Koliko još imamo do tamo?”
Šenon: „Veoma smo blizu, nemoj da si nestrpljiv.“
Dilan: „Kakvo je to mesto, čemu tolika tajanstvenost?“
Šenon: „Hajde, opusti se...ti kao da imaš sto godina...to su rejv žurke, održavaju se uvek na pomalo čudnim i interesantnim mestima, u napuštenim fabrikama...nekakvim hangarima...“
Dilan: „Koliko ljudi obično tamo bude?“
Šenon: „Auuu...ti kao da si detektiv, a ne istraživač natprirodnih pojava...obično bude preko 1000 ljudi.“
Dilan: „Super, još ako bude i klaustofobično, teško meni.“
Šenon: „Daj, samo se ti opusti, biće ti super, veruj mi.“
Dilan: „Ovo je to mesto?“
Šenon: „Da, zaustavi auto ovde, idemo malo peške, blizu je...vidi se odavde.“
Dilan: „Gde sam ja pošao...bolje da sam kod kuće sklapao maketu broda.“
Šenon: „Vodim te na žurku, a ti bi sada da sklapaš brodove, ne mogu da verujem, hajde zaustavi ovde.“
Dilan: „Kakav ulaz, pogledaj ove likove, stvarno je bolje da sam sklapao onaj brod, ostalo mi je još samo da zalepim par detalja...sidro čini mi se.“
Šenon: „Upadaj, samo ti mene prati i nemoj sada da misliš na sklapanje makete, zaboravi to večeras, važi?“
Dilan: „Važi, idemo unutra.“
Šenon: „Pogledaj koliko je ljudi ovde i sigurno je da postoji bar njih dvadesetak koji sklapaju makete drvenih brodova, ali su svi došli ovde i opušteno igraju, pusti zato sada ta razmišljanja o brodu, idemo da igramo, hajde!“
Dilan: „Hajde, samo, ja ne igram baš nešto posebno, hoćeš da ti donesem neko piće?“
Šenon: „Hoću, hajde samo donesi, čekam te ovde.“
Dilan: „Dajte mi nešto osvežavajuće...dve limunade.“
Met: „Šeeenooon!“
Šenon: „Meeet, pa gde si ti!“
Met: „Evo me, tu sam već dva sata, tu je i Elizabet!“
Šenon: „Ja sam tu sa Dilanom, otišao je po piće.“
Met: „Sa Dilanom? Nov, a?“
Šenon: „Nov, simpatičan je...malo smotan ali zgodan, videćeš.“
Met: „Kako ti kažeš, nema frke.“
Šenon: „Pa, gde je do sad, vidi ga...sad me ne vidi...Dilaneeee!!!“
Dilan: „Šeeenoooon!!!“
Šenon: „Dilaneeee!!!
Dilan: “Šeeenooon!!!“
U tom trenutku, tekstovi ispisani u oblačićima u okviru crteža pretvorili su se u samo jednu sliku u boji iznad koje je pisalo – „Dilan Dog“ a ispod koje je pisalo – „Manila“.
Arči je sklopio stranice najnovijeg „Dilan Doga“ na čijoj naslovnoj stranici se nalazio Dilan koji se držao za neki konopac i očigledno se mučio. Arči se podsetio u kojoj meri se Dilan Dog redovno muči na naslovnim stranicama svojih avantura.
Arči je očekivao da će se u najnovijam broju „Dilan Doga“ istraživač natprirodnih pojava pozabaviti nekom interesantnijom temom ali je shvatio da je već podne i da je možda pravi trenutak da pokuša da pozove Mildred.
Prišao je svom fiksnom telefonu i okrenuo par brojeva.
Kada se sa druge strane linije začuo ženski glas Arči je rekao:
„Dobar dan, izvinjavam se, da li mogu da dobijem Mildred Van der Meer...to je vaša gošća iz Holandije, juče je doputovala, ne znam tačno broj sobe, pa ako nije problem...“
„Naravno da nije...sačekajte samo malo, molim vas...da pogledam...Mildred Van der Meer...562...sada ću vas spojiti...evo samo malo...“ odgovorio je ljubazni ženski glas.
„Hvala, hvala najlepše.“ rekao je Arči.
Halo?
-Hej, Mildred...ovde Arči, el te nisam probudio?
-Nisi, nisi...baš sam se nedavno probudila...super sam spavala...
-Mislio sam da prošetamo malo po gradu, da ti pokažem malo neke delove, neka mesta, moju osnovnu školu.
-Super, hoću, hvala...kad tebi odgovara da se nađemo?
Možemo oko pola tri, šta kažeš, petak je, imamo dosta vremena.
-Može, može, jao tvoja osnovna škola...to baš hoću da vidim, super, vidimo se!
Arči je spustio slušalicu i u tom trenutku začuo zvono. Neko je zvonio tokom celog razgovora sa Mildred.
„Kakva je ovo sumanuta upornost, čoveče...da nije Dilan Dog...ne, pazi sad kad otvorim a ono Tores...ne Avgustov brat Klaudije iz Sombora...ne, još bolje neki argentinski super stric Pablo koji takođe zna Avgusta a snimao je film sa Ewanom...“ mislio je Arči.
Prišao je vratima, pogledao kroz špijunku ali nije uspeo ništa da vidi. Arči je zatim otključao vrata ali kada je pritisnuo kvaku, nije došlo do promene, tačnije, nije uspeo da otvori vrata.
„Šta sad?“ pomislio je Arči.
„Is there Ewan...where’s my bike...we must go to Romania...I need my bike...open the door...just wanna my bike...where the fuck is Ewan...fuckin’ beer...always like this...always beer...in every country...pubs, pubs, pubs...drinking, drinking,drinking...beer,beer,beer, we are not famous anymore ’cause of Edinburgh castle...’cause of Villiam Vallas, ’cause of our kilts for Christ’s sake...we ar famous ’cause of drinking...’cause of fuckin’ beer...we drinking everywhere...on the streets, in the museums, almost in the fuckin’ theatre, always drinkin’...I heard on Exit festival...we’re drinking rivers of beers, if they just say that is no beer anymore, we could probably say – Oh, doesen’t matter, we can drink the river Danube...drinking, drinking, drinking....where the fuck is Ewan now...where our bikes?!“
Arčiju je postalo jasno da je ispred njegovih vrata Ewanov prijatelj sa kojim putuje po Istočnoj Evropi na motoru.
Otvorio je vrata i ugledao ogromnog lika riđe kose u kiltu.
Čovek je imao guste riđe brkove i blago se nasmejao kada je Arči otvorio vrata. Onda je samo iz svog ranca izvadio nekakvu knjigu i predao je Arčiju rekavši:
„I’m sorry man...I just want to find Ewan ...and my bike...that’s it, and just want to give zou this book, you know...famous Belgrade uncle gave me this book and said that I must find you before you find him...that’s it my friend...and if you know where the fuck is Ewan, please let me know...“
Arči je uzeo knjigu i pogledao u naslovnu stranicu. Pisalo je: „Vile – juče, danas i sutra“
„Sjajno“ pomislio je Arči „nekakv Škot u kiltu mi donosi knjigu o Vilama koju mu je dao vidjeniji autentični beogradski ujak...još me pita gde je njegov motor...cccc...cccc...sve lepše od lepšeg.“
„Yes, I know, Ewan and Avgust...you know...last night they went to Scotish pub „Veprov dah“ on the bike, and I don’t know where are they now, I’m sory.“ rekao je Arči pokušavajući da govori škotskim naglaskom.
„Who the fuck is Avgust...just one bike...where’s my bike then...where is it?!“ glasno je rekao je Škot.
„I don’t know, if Avgust call me, I will call you...just give me your phone number“ rekao je Arči.
„Ok, this is my number...I mean...my Belgrde number „ rekao je Škot i dao Arčiju parče papira na kome je bio ispisan njegov broj telefona.
„Ok, I will call ya’ when I heard about them.“ rekao je Arči a Škot ga je samo pogledao i rekao:
„Yes, fine...ok...I will go now...I must pay a fuckin’ TAXI now...bloody hell...“
Škot je to rekao, a zatim je nestao.
Arči je zatvorio vrata i otišao u svoju sobu. Seo je na fotelju, otvorio knjigu koju mu je dao Škot i počeo da prelistava.
Nizale su se rečenice iz pojedinih poglavlja, a Arči je delimično bio skoncentrisan, tako da je uspeo da uhvati samo neke nepovezane delove izlaganja iz knjige. Čitao je najpre u sebi, a onda započeo lagano glasno da ponavlja ono što bi pročitao:
„Vile onog vremena su logorovale u dubokoj šumi i tamo pravile svoj svet. Tamo su dozivale ljude, a oni su dolazili i ostajali tamo danima, zaboravivši na pređašnji život...cccc...ccc...pazi ti taj fazon, mis’im – logorovale...da vidimo šta dalje piše...vidi, vidi...šta ovde piše...ček’...vidi ovo...Vile dakle ne mogahu vazda po dvoru obitavati, no šume behu njihova staništa...u blizini kakve vode sebi kuće spravljahu i vesele prolaznike dozivahu...čekaj da vidimo malo šta piše za danas...Vile dočekuju goste u laganoj odeći od finog materijala pastelnih boja, najčešće u japankama maslinastim ali ne običnim koje imaju držače samo između prstiju, nego sa elegantnim delom koji vilinu nogu drži stabilno i omogućava sigurno i lagano kretanje...vidi, vidi...zanimljivo...da vidimo šta još ima...pazi ovo...Vile novog vremena su jako gostoljubive i svoje goste nude mesom i kolačima...vreme provode pored jezera koje je veliko a može biti prirodno ili veštačko nastalo pregrađivanjem velikih reka...vole da popiju zeleni čaj ali i dobro pivo, najčešće svetlo točeno, ali može i „Jelen“ pivo iz plastične boce...šta, šta, paz’ ti tu knjigu...cccc...’ladno konkretni podaci, pazi „Jelen“ pivo, dobro je da ne piše da piju „Jelen“ jer kao znaju da - Muškarci znaju zašto...cccc...pazi sad kad budem pročitao da vole „Lav“ pivo, auuu...ccc, šta sve ovde neću da pronađem...vidi ovo, gle sad...
...Vile u današnje vreme jesu jako pozitivne i dobre, ali mogu da popizde kada gledaju prenos nekog sportskog događaja pa primete da komentator ne zna baš najbolje pravila sporta koji prenosi ili kad njihov štićenik naručuje čaj od kamilice a zna da je na nju alergičan...Šta?!“ tu je Arči zabezeknuto prekinuo čitanje ali je zatim ponovo nastavio glasno da čita delove iz knjige:
„...nedostaju im vremena kada su Vile imale prava krila i zato imaju potrebu da kupovinom veštačkih, posebno izdizajniranih krila nadoknade ona prava...ccccc...vidi, mis’im, je l’ ovo neko pisao iz zezenja ili...ček’ da vidimo dalje...nemaju krila ali zato imaju svoj kanu ili regularan čamac i veliki su majstori veslanja...zamahuju lagano, a čamac se kreće po vodi savršeno kao pod dejstvom nekakvih magičnih moći...vole da njihovi gosti budu siti i zadovoljni i uvek nude više hrane nego što gosti mogu da pojedu...najčešće se raduju stabljikama bambusa...vole da borave u simpatičnim drvenim kućicama sa špicastim krovovima...lepo, sjajno...“
Arči je pogledao na sat i uzviknuio: „Dva i petnaest...u jebo te...moram da krenam momentalno!“
Skolopio je knjigu i bukvalno proleteo kroz vrata.
Arči je istrčao iz trole, protrčao pored Narodnog pozorišta i velikog sata na Trgu Republike na kome je već bilo pola 3 i dotrčao do Beoizloga ispred kojeg je stajala Mildred kuckajući poruke na mobilnom telefonu.
„Hej, ćao, nadam se da nisi dugo čekala!“ rekao je Arči.
„Nisam, nisam, super, idemo...da vidim grad, a?“
„Super, idemo gde hoćeš, idemo ka Kališu, tamo je super pogled na reku i ušće, verovatno se sećaš.“
„Može, super! uzviknula je Mildred.
Prolazeći jednog kioska, Arči je rekao: „E, je ’l nije frka da skoknem samo do kioska?“
„Nije, nije...hihihi...da skoknem...kako si to rekao...skoknem...hihihi.“
Desetak minuta kasnije prošli su pored zoološkog vrta, Arči se okrenuo kao Mildred i rekao:
„E, je l’ si išla na ovaj točak?“ i pokazao ka velikom točku u kalemegdanskom luna parku.
„E, nisam, nisam, super...može...hihihi...kako je nekako smešan...nije kao onaj London eye ili onaj u bečkom Prateru, ali su simpatične stoličice...hihihi...je l’ to uopšte podmazano...nema veze, idemo....juhuhu!!“
Arči i Mildred su platili dve ulaznice, ušli u jednu korpu i mehanizam se pokrenuo. U tom trenutku, sve ostale korpe su bile prazne.
Kada je korpa u kojoj su se nalazili dostigla najvišu tačku, Mildred je rekla:
„Ovo je malo nekako strašno ali je super...pogledaj, vide se kamile dole u zoološkom vrtu...hihihi, vidi kokoške...jaaaooo...kenguri...kako volim kengure!!“
„Sjajno, sjajno...fantastično je...poslednji put sam se vozio u osnovnoj školi...kako je ovo divan osećaj...posle idemo da ti pokažem moju osnovnu školu...da vidiš gde sam učio slova iz Vukove azbuke...da ti pokažem gde smo pravili stazu za klizanje za vreme zime...da vidiš gde smo trčali na 800 metara i gde smo skakali u dalj...moraš to da vidiš...e, a pogledaj kako se super vidi ceo park, pogledaj tamo Mildred...vide se veverice...pogledaj kako su ljudi sitni...mogu da zamislim kad gledaš sa bečkog Pratera...pogledaj kako su sada sitni oni autići na sudaranje...vidi...pogledaj...vidi onu simpatičnu devjčicu sa svetlo-plavom kosom i u maslinastim japankama i u smeđim pantalonama...e, ali to je zapravo neka devojka, samo sa ove visine izgleda kao neka devojčica...e, a ’ladno me podseća na...u čoveče, pa to je ’ladno...u jebo te...Vila...’ladno Vila!“
„Hej, eno je Vila!“ radosno je uzviknula Mildred.
„Video sam, video sam...super!“
Korpica se polako spuštala ka zemlji a u trenutku kad ja bila skoro u nivou tla, Arči je ugledao Vilu.
Ona ga je samo pogledala i rekla: „Cccc...cccc...“
Arči je izlazeći iz korpe rekao: „Vila...mnogo mi je drago što te vidim...nekako čudan osećaj, kao da te nisam video dve nedelju dana a ne juče!“
Vila se samo simpatično osmehnula i rekla: „A-haaa, a-haaa, osećam da si zaboravio da moramo da idemo na buvljak.“
„Eee, nisam...samo sam hteo Mildred da pokažem malo grad...neke interesantne delove...izložbe...moju osnovnu školu i to.“ rekao je Arči.
„Izložbe, a...grad, osnaovna škola...pa nisam ja veslala, znaš...ali dobro, važno je da stignemo na taj buvljak...osnovna škola...ti si mi neki turistički vodič...cccc...cccc....dobro je da niste otišli na Adu da se vozite u čamcu pa da ti kao veslaš...kladim se da ne znaš da veslaš...“ rekla je Vila.
„E, dobro, nemoj sad tako...nisam zaboravio na buvljak...znam da veslam u kanuu, ali sad baš, neka varijanta čamca sa dva vesla, to verovatno malo teže...a šta , ti kao znaš?“ rekao je Arči.
„Pa naravno da znam...pa nisam ja ves...nisam ja od juče, znaš!“
„Dobro, dobro, nemoj da se ljutiš...možeš da me onda naučiš da veslam, a, mis’im, naravno prvo buvljak i to, a?“
„Dobro, dobro, hajde, ima vremena...osnovna škola...izložbe...ccc...ccc“ rekla je Vila.