11.6.2012.
Mildred je strpljivo pratila Arčijevo surfovanje netom i nastavila da sve to beleži u crvenu sveščicu.
Sveščica se polako popunjavala i Mildred je sa blagom zabrinutošću konstatovala da će ispuniti gotovo polovinu sveščice ukoliko Arči bude proveo na netu još pola sata.
Arči je pogledao u sveščicu, a zatim u blago zabrinutu Mildred i onda je sa osmehom rekao:
"Hej, Mildred, nemoj da brineš...ako ispuniš sveščicu, obećavam da ću ti kupiti još dve iste takve, ili ako budu nestale ove sa crvenim koricama, pokušaću da nađem one sa crnim koricama."
Mildred se osmehnula i samo rekla: "Hihihi...dve sa crnim koricama....hihihi...korice...kako to nekako simpatično zvuči...hihihi...korice...dve crne korice..."
Arči je nastavio da gleda u ekran kompjutera pokušavajući da nađe još neki važan podatak u vezi sa kivijem, ali u tom trenutku na ekranu se pojavilo ogromno lice nekakvog Kineza koji je dve-tri sekunde gledao sa ekrana ka spoljnom svetu a zatim rekao:
"Ha, ne zaboravite na to da je počela Olimpijada! Peking 2008! Ja sam Kinez! Ja sam dakle vaš domaćin! Gledajte nove rekokrde, pratite sva takmičenja, pustite sada poreklo ptice Kivi i voća Kivi...gledajte šta rade vaši predstavnici, vaši olimpijci...ne propustite trke na 100, 200 i 400 metara...bacanje diska, bacanje koplja...Uživajte u Olimpijadi!"
Arči je zabezeknuto gledao u ekran i samo uspeo da izgovori: "Šta! Ko je sada ovaj tip...pazi, 'ladno se Kinez obratio na srpskom...kakva je sad ovo fora jebo te...pa je l' možda i ovaj zna Mikroba pa ga je ovaj malo učio srpski...kako je znao da sam tražio kivi...auuu jebo te, pa ovo je stvarno ludilo, pa ludilo stvarno, pa mislim...cccc...cccc..."
Mildred je sve vreme gledala u ekran i pratila Arčijeve reakcije i bezbrižno se smeškala, baš kao da se ništa neobično nije dogodilo.
"E, Mildred, tebi ovo normalno, a? Ništa ti nije čudno...pojavio se Kinez, malo pričao na srpskom, nestao Kinez, tebi simpatično?"
Milderd je brzo upisivala rečenice u sveščicu, smeškala se i glasno izgovarala:" pojavio se Kinez...hihihi...nestao Kinez...pričao na srpskom...hihihi...."
Zatim je rekla: "Nisam baš najbolje razumela šta se desilo, ali mi je bilo simpatično...veseo nekako onaj Kinez."
Arči se nasmejao jer je Mildred izgovarajući ovo izgledala kao neka devojčica koja prvi put vidi Kineza, pa je sad i njemu to postalo simpatično, ali onda je ponovo postao zabezeknut kada je shvatio da se na ekranu kompjutera Kinez ponovo pojavio, nasmejao i rakao:
"Dobar dan! Imamo novi svetski rekord! Ja sam vaš domaćin i moram da vas obradujem novim informacijama! Usain Bolt sa Jamajke pobedio je u trci na 100 metara i postavio novi rekord - 9,69! Pogledajte snimak!"
Na ekranu se zatim pojavila slika trke na sto metara sa olimpijskog stadiona u Pekingu.
Arči i Mildred su sa pažnjom odgledali trku, a nakon završetka Arči je rekao:
"Pazi kako je 'ladno usporio na kraju trke...'ladno spustio ruke, mahnuo publici...pazi ti tipa, stigao da uspori i da postigne rekord...cccc...cccc...Karl Luis se nekako mučio do tokom trke, od početka do kraja izgledao kao neko kome je svaki mišić na telu zategnut, gledaj ovoga, malo kao rekreativno izdžogirao na 100 metara i postavio rekord, smeška se kao da jede kokice u bioskopu...cccc...cccc...koje sendviče on jede....cccc...cccc...neka šunka sa komadićima uspeha možda...neki krem sir sa srećom na 100 metara...još samo fali da izjavi kako se oseća kao da ima krila."
Mildred se smeškala slušajući Arčijeve komentare, a Arči se nasmejao i rekao:
"Mildred, zapisuješ sve kao Vuk Karadžić...sad se nekako osećam kao oni narodni pevači koji su Vuku recitovali pesme...eeee..."
Mildred se opet smeškala i sve zapisivala.
U tom trenutku na ekranu se ponovo pojavio Kinez i nekako svečano izjavio:
"Ovo je veliki dan za Olimpijadu, ovo je veliki dan za Peking, ovo je veliki rekord!
Ovaj čovek kao da nije trčao, kao da je leteo na krilima svojih vila!"
Arči je pogledao u Kineza na ekranu i veoma glasno rekao: "Na krilama svojih vila, šta! Pa sad samo još da se ispostavi da i ovaj Kinez zna Avgusta, samo da se ispostavi da je i Kinez autentični stric iz Pekinga i onda svi da se uhvatimo u kolo i da zaigramo na Vilinim vodama - i Tores i Mildred i Avgust i Ewan i super!"
Mildred se smejala, Kinez je rekao: "Uživajte u nastavku programa, pratite sledeća takmičenja!" a zatim je nestao.
Arči je ponovio: "Uživajte?! Pratite takmičenja...šta je ovo...Kinez nas 'ladno zeza...cccc..."
Kinez se ponovo pojavio na ekranu:
» Opet ja, vaš Kinez, za sve vas koji želite da u toku održavanja Olimpijade doputujete u Peking, agencija »Lao Che« obezbedila je laganu obuću za šetnje ulicama našeg glavnog grada – na raspolaganju vam stoje udobne kineske japanke! Dobrodošli, uživajte u olimpijskim rekordima, kineskom zelenom čaju, kineskoj crnoj čokoladi sa limunom i zelenim čajem!«
Arči je zabezeknuto gledao u veselog Kineza na ekranu. Mildred se smeškala, popunjavala sveščicu i rukom blago pomerala kosu iza ušiju.
Arči je pogledao i Mildred, zatim opet u Kineza na ekranu, a kada je Kinez nestao rekao:
»Kinez koji reklamira kineske japanke, nudi zeleni čaj...šta je ovo...pa onaj Ewanov drugar iz Edinburga bi verovatno rekao: »What the fuck...chinese japanese...fuckin' shit, what's wrong with this telly, what the fuck is wrong with the computer system...I need beer now...lots of beer...gallons of beer...some Chinese guy tell me from the computer what I should do...what is ok and what is not ok...green tea...dark chocolate with lemon and tea...I really need some beer...no chocolate...no tea!«
Mildred je sve to zapisivala i smešila se i dalje beskrajno simpatično.
»Mildred, kako se ti simpa smeješ, kako tebe uopšte ne uzbuđuje ovaj Kinez, hehe...«
»Zbog čega tebe uznemirava ovaj Kinez, meni baš simpatičan?« upitala je Mildred blago i nekako smireno.
»Ma, ne uzbuđuje mene Kinez, više je u pitanju to kako se ono što on izgovara podudara sa mnogim stvarima koje su trenutno vezane za neke naše priče...pazi, tip 'ladno pominje zeleni čaj, kineske japanke...još samo da kaže da je u Osnovnu školu išao sa Toresom i da su pecali na obali Dunava recimo kod Velikog Gradišta i da sve bude fenomenalno!«
»Hihihi...kako, kako, kako...Veliki Grad...dvorište...padao je veliki grad, stvorilo se gradište od ledenih kuglica...je l' si rekao Veliko Gradište?« upitala je Mildred.
»Jesam...jesam...mislim, to sam slučajno rekao, odjednom sam se setio tog mesta pa sam ga više naveo kao primer, nisam razmišljao...više, nekako da bih dočarao koliko je sve ovo postala čitava serija susreta, kao nekakva galerija likova...nekakav pano slavnih...“
„Pano slavnih...hihihi...kako je meni inače nekako smešna ta reč – pano...a je l’ to nekakav grad? Upitala je Mildred.
„Jeste, to je jedan lep grad na obali Dunava...cela obala je kao veliki dok koji je praktično pristanište za brodove...“
„A ti si bio tamo ili...“ nastavila je Mildred.
„Jesam, ali se nisam mnogo zadržao u samom gradu, samo sam malo prošetao...tamo se inače pojavljuju i gusari, znaš.“ rekao je Arči.
„Gusari?! Baš gusari?! Hihihihi...gusari...kako to misliš...hihihi...normalan dan u gradu, šetaš ulicom i pojave se gusari, ili...?“
„Ne, ne, ha-ha...ne, ne pojave se gusari na šetalištu...ne,ne Mildred...gusari se pojavljuju noću i kradu gvožđuriju, nekakve žice i razne predmete sa brodova.“
„Gvožđurija...žice...stvaaarno? Gvožđurija, hihihi...i kako onda, beže sa gvožđurijom po gradu?“
„Ne, ne...ha-ha-ha, ne, odvezu se svojim brodovima ili nekakvim čamcima u nepoznatom pravcu.“ rekao je Arči.
„A je l’ nekad neko onda video gusare?“
„Ne znam...možda...ali su se građani onda organizovali i pokušali da nekako stanu tome na put. Ištampali su upozorenja i to lepili po banderama duž obale, mislim, upozorenja da ko vidi gusare ima obavezu da ih prijavi policiji i da pokuša da ispriča kako su oni izgledali. Ubrzo nakon toga građani su doneli odluku o izglasavanju Gusarske deklaracije u kojoj se priznaje elementarno pravo gusarima na slobodu štampe i slobodu javnog govora i pojavljivanja u samom gradu u njihovoj svakodnevnoj odeći ali i o njihovim obavezama i svakoj vrsti građanske i krivične odgovornosti, kako bi se time na neki način uspostavio jedan prijateljski odnos sa pripadnicima gusarske organizacije i saznao bar približan broj ljudi koji su se odlučili za neku vrstu gusarskog poziva. Postojao je plan da se delovi te deklaracije takođe kao i ona upozorenja izlepe po banderama duž obale , ali ne znam šta se dalje događalo.“ rekao je Arči.
„To je vrlo zanimljiva priča.“ rekla je Mildred izgledajući nekako zadovoljno zbog toga što je saznala nešto novo u vezi sa zemljom u kojoj je trenutno boravila.
„Da, zanimljiva je priča...inače, u blizini grada nalazi se jedno lepo jezero, poznato kao Srebrno jezero...tamo sam se baš fino iskupao jednom prilikom, nisu mogli da me izvade iz vode.“ rekao je Arči i blago se nasmejao na kraju.
„Srebrno jezero, to zvuči nekako mistično, lepo nekako...volela bih tamo da odem jednog dana, možda kada opet dođem ovde, mislim ako ponovo dođem iz Holandije.
„Auuu, da, ja skoro zaboravio da ti moraš da odeš kući...eeee....ccccc...“ rekao je nekako setno Arči i upitao: „E, Mildred, a je l’ se ti kupaš negde u Holandiji, mislim, ideš na plažu?“
„Idem na plažu u Shefeningenu...idem i na Severno more, ali se tamo redovno smrznem, ali volim da se kupam i sunčam.“ rekla je Mildred.
„A je l’ sunce tamo prži isto kao i ovde ili je ipak malo blaže, mislim, je l’ uspeš nekako da nabaciš neku boju, da pocrniš i to?“ upitao je Arči.
„Pa da, pa da, hihihi...baš puno pocrnim...znaš, mene tamo leti zovu Plava ciganko...hihihi...“
„A-ha, a-ha, Plava ciganka, mis’im, jednostavno super, jednostavno – mmmm....“ rekao je Arči i malo se nasmejao.
„Ej, pa nije smešno, stvarno me tako zovu, baš pocrnim, stvarno.“ rekla je Mildred.
„E, ma kapiram, meni je to stvarno super, mislim to Plava ciganko, mmmm...hehe“
U tom trenutku, dok su Arči i Mildred razgovarali i gledali u ekran kompjutera, vrata internet kafea su se otvorila, Arči se nekako instinktivno okrenuo i rekao:
„U, znao sam – Đorđe!“
„A tu si...cccc...“rekao je Đorđe i nastavio: „pa je l’ treba da te jurim od Venecuele do Beograda da bih uzeo svoje japanke, a o ličnoj karti da ne govorim. Hajde, daj mi te moje zelene japanke, to mi je uspomena iz Štutgarta...nosim ih dve godine i baš su ti se te svidele...imaš dole niz ulicu kod Kineza japanke za 100 dinara.“ ozbiljno je rekao Đorđe.
„E, izvini, žurio sam onda, pa nisam imao vremena da tražim one tvoje kineske japanke koje si kupio u „Super Veru“ pa sam obuo ove zelene, a ličnu kartu sam slučajno poneo...nego kako ja sad da izađem odavde ako ti vratim japanke?“ rekao je Arči na neki način zabrinuto.
„E, pa to nije moj problem, rekao sam ti – imaš japanke dole kod Kineza“ rekao je Đorđe a zatim se nasmejao i dodao: „Šalim se, poneo sam ti ove moje kineske iz „Vera“, ali ovo je poslednji put da ti ja nosim japanke, i nemoj više da uzimaš ove moje zelene, ionako su prilično izguljene i hoću da ih nosim dok se ne raspadnu, a ne da ih ti guliš“ rekao je Đorđe i iz svog ranca izvadio kineske japanke i dao ih Arčiju.
Arči je dao Đorđu zelene japanke i obuo kineske. Po izrazu lica svakome bi bilo jasno da Arči nije bio baš oduševljen ovom razmenom.
Đorđe je tek tada primetio Mildred i rekao: „E, ćao...ja sam Đorđe, izvini, nisam te odmah primetio.“ a zatim pruđio ruku Mildred.
Mildred se nasmešila, pružila ruku i rekla: „Mildred, drago mi je.“
„E, i meni je drago, super.“ rekao je Đorđe i gledao u Mildred onako kao kad neko gleda nekoga koga zna ali se ne seća tačno gde ga je upoznao. Sa druge strane, Mildred je odusevljeno posmatrala sličnost između Đorđa i Arčija i razliku u njihovim frizurama i delimično u boji kose. Đorđe je imao plavu ali nešto tamniju kosu, kratku i relativno urednu frizuru, a Arči je imao svetliju kosu koja se nekako šiljila ka krajevima poput onih starijih keltskih tipova frizura. Relativno nakostrešena i antenasta.
Trajalo je to par sekundi, a onda je Đorđe rekao: „E, ok, onda, to je to...vidimo se!“
Zatim je krenuo prema izlazu iz Internet-kafea, ali je na samom izlazu zastao i rakao Arčiju:
„E, da, zvao te je neki tip Zoran Kostić...predstavio se kao neki Viliolog...kaže da je viliologijom počeo da se bavi pre dve godine i da je sada veliki poznavalac bilja i šumskih Vila i da je važno da mu se javiš što pre...ništa mi nije bilo jasno...evo to njegov broj mobilnog“ zatim je prišao Arčiju i dao mi papirić na kome je bio ispisan broj telefona.
„Viliolog Kostić...viliologija...cccc...hvala“ rekao je Arči, uzeo papirić sa brojem mobilnog i vratio se do stola sa kompjuterom za kojim je sedela Mildred.
Đorđe je izašao iz kafea.
Arči je izvadio svoj mobilni, iskucao broj i čekao. Nakon nekoliko trenutaka, začuo se glas:
„Da?“
„Aaa...ovde Arči...ooovaaj...dobio sam ovaj broj od Đorđa, rekao mi je da ti se javim, pa evo...“ rekao je Arči.
„Aaaa...Arči, pa gde si ti Arči bre, smucaš se po Venecuelama nekim, a? Po Brazilima, po Kališima...inernet-kafe, ovo-ono...živiš avanturistički...cice, vile, nema veze što Srbija nema more, tebi ravno, a? Tebi široko...suuupeeer, nego Arči...meni se javio stric Avgust...’naš Arči, on je moj stric...možda i teča...ne znam ’naš, nema veze, nego treba da se vidimo, da ti dam neke retke knjige o vilama i da malo popričamo, da ti pričam šta sam čuo, ’naš...da učinimo neke korake da doživimo to poznavanje vila na pravi način, ’naš, da uđemo u suštinu tog sveta...da ne bude površno, da se usavršimo ono, znaš...kapiraš...čuješ me Arči...je l’ me čuješ Arči...razumeš...nemoj da si daleko Arči...hajde da razemnimo malo znanja i iskustva, znaš, kapiraš me...“ rekao je Zoran.
„E, ja tebe ne znam, ali vidim da znaš Avgusta...to me baš nešto i ne čudi...njega izgleda svi znaju. Šta sad treba, negde da se nađemo ili...?“ upitao je Arči, shvatajući da mu je ovaj glas nekako poznat.
„Pa treba da se nađemo...da ono, knjige i to...ta razmena ideja...znaš, da ne bude posle ono, kao izgubili su se u širini ideja, znaš...’naš...kapiraš....“ rekao je Zoran i nastavio:
„Arči...slušaj...čuješ me Arči...dođi do Doma Sindikata, tamo na trgu Marksa i Engelsa, mis’im, to je sad ono – Džonijev treg, dođi do spomenika Džoniju Pašiću i to...čuješ me Arči, vidimo se...ćao Arči...ćao, vidimo se!“
„Vidimo se!“ rekao je Arči, a zatim pogledao u Mildred i rekao:
„Mildred, izvini, ja bih sada najradije šetao sa tobom po gradu, ali moram do Trga Nikole Pašića da se neđem sa jednim viliologom.“
„Hej, nema problema, ja bih onda otišla do hotela jer sam malo umorna...moram da spavam, hihihi, mislim, inače volim da spavam, pa je možda onda to najbolje...nego, nisi mi rekao, mislim, nisi stigao da mi kažeš, kakva je voda na Srebrnom jezeru, topla...hladna?“ rekla je Mildred.
„E, da, super je voda...topla...kao u kadi...super...kažem ti, dugo sam ostao, skoro sat vremena, sve dok bukvalno nisam osetio da mi se neko obratio i rekao da izađem...čekaj, čekaj, pa čoveče...Hej, pa ja sam zapravo i čuo neki glas koji kao da je rekao – Ej, pa hoćeš napolje iz vode...čekaj, čekaj...kao neka šumska vil...ne, ne...to nešto ipak nije, možda mi se učinilo...“ rekao je Arči.
Mildred i Arči su izašli iz internet-kafea i krenuli u pravcu Trga Nikole Pašića.
Stigavši do trga pozdravili su se, Mildred je otišla u pravcu hotela „Park“ a Arči je otišao do spomenika Nikoli Pašiću kako bi se našao sa viliologom.
Stao je pored spomenika i začuo glas:
„Hej, stig’o si...odlično...to je super...“
Arči je zabezeknuto gledao u čoveka koji mu se obratio. Bio je zabezeknut jer je pred njim stajao Zoran Kostić – Cane iz „Partibrejkersa“
„Čekaj, ti si viliolog...ti se baviš viliologijom...ma daaaaj, bre...nemoj da me veslaš...nemoj mis’im da me leraš.“ rekao je Arči.
„Da me leraš, a? To je izraz iz blokova, a? Znaš taj fazon, a? Evo ti ova knjiga...zove se „Moje vile, tvoje vile, naše vile“, to malo da čitaš, a evo ti i ova, zove se – „Vukove ideje, vizije, sitna proricanja i instalacije“, tu ćeš da nađeš zanimljive stvari, to je nauka, kapiraš me?“ rekao je Cane.
Arči je uzeo knjige i gledao u Caneta sa čuđenjem.
„Ništa nije čudno...ok je to, muzika, znaš...kapitraš, ali moraš da širiš znanja, da se edukuješ...čuješ razna mišljenja, promišljaš...’naš, kapiraš...nije to ono, mis’im...razumeš...čuješ me...nije to neka sad midrost, ne širim ja sad ovde neke filozofije, samo želim da se uzdižem...da crpim znanja...da duhovno rastem...i da prosleđujem znanja...da proširujem horizonte...je l’ znaš koliko čudnih svari ima na svetu koje mi još ne znamo...znaš koliko rešenja...sve je u primanju znanja...u istinskoj duhovnosti, pratiš me Arči...pratiš ovaj tok sada, nisam je neki sad midrolog...meni je ono Rock and roll način života, muzika i taj fazon, znaš, ali opet...pratiš me Arči, potrebno je uvek više, stalno novo...da čovek raste...da pravilno diše...sve je u ljubavi...u znanju...u idejama, kapiraš...pratiš me Arči...je ’l ti znaš koliko ti ne znaš još Arči...koliko ima još lekcija koje treba naučiti...je l’ ti znaš recimo da mnogo može da se nauči u Vilinom Gradištu recimo...“ govorio je Cane ali ga je Arči u tom trenutku prekinuo i rekao:
„Čekaj...Cane, misliš u Velikom Gradištu?“
„E, tu sam te čekao macane“ odgovorio je Cane i nastavio:
„E, moj macane, pa taj grad je Arči bio poznat kao Vilino Gradište, jer je postojalo verovanje da je to grad Vila, kapiraš, da je čaroban...da mu lično vile daju lepotu, ali je svako verovanje bilo na neki način gušeno...razumeš me...mis’im, posle rata, ono – komunisti i to, ono, mislim, promena naziva ulica, ne može sad ono kao da se koristi stari naziv, ništa vile, ništa magija...a čuo sam da je to ustvari još od ranije, znaš, ne samo posle rata, mis’im, komunisti i taj fazon, nego da je još ono Rastko Nemanjić kad je postao Sava počeo sa promenom naziva ulica i gradova, znaš, i to posebno naziva onih gradova koji su imali veze sa nekakvim ranijim verovanjima, i po hrišćanskim tumačenjima paganskim obeležjima, pratiš me Arči...tako je Gradište izgubilo staro-slovenski naziv i postalo Veliko...znaš, ali ipak ljudi su bili pametni, pa nisu dozvolili da se stari naziv potpuno izbriše i nestane, već su iz poštovanja prema vilama promenili naziv u „Veliko“ jer su hteli da kažu da je veliko baš zbog vila, ali tadašnje vlasti to nisu razumele, već su, znaš bile srećne što su vile otišle iz naziva, ali stanovnici Gradišta su ih zajebali, razumeš...ipak su ispoštovali svoje vile...tamo su vile oduvek živele a i danas tamo ima vila, pratiš me Arči...vila ima u samom centru grada, ali ih ima i na Srebrnom jezeru, kapiraš, ono...razgovaraju sa kupačima, pričaju im...pozivaju ih na kupanje i ponovo dozivaju da izađu iz vode...brinu o kupačima, razumeš...pratiš me Arči...vile tamo trčkaraju oko kućica sa špicastim krovovima, penju se gore-dole, hodaju u tankim kožnim papučicama, razumeš me Arči...“
Arči se setio onog kupanja na jezeru i pomislio: „Auuu, čoveče...pa ipak sam ja tamo čuo glas...ipak me je neko upozorio da je dosta kupanja...Vila čoveče...“
Cane je nastavio:
„Kapiraš, a? Misliš o ovome što sam ti govorio...to je ok, važno je da me pratiš...to ti poručuje Avgust, on je autoritet...stric, kapiraš...autentični beogradski...zato je to važno, i važno je zato što imaš još mnogo da pročitaš, da izučiš...je l’ si ti znao da rakija Viljamovka nije rakija od kruške nego rakija od Vile, mis’im, ona se tako zove zato što su tu rakiju vile pravile...ima smisla, kapiraš, Viljamovka čoveče ili Vilina rakija...to je vrednost naše tradicije...Viljamovka je naš prsten, kapiraš, our precious, mi nemamo Okrug ili Bilba ili Froda, mi imamo Viljamovku, kapiraš...naše vile nisu pravile Džoni Voker, razumeš, to su pravile škotske vile...naše vile su pravile Viljamovku...zato je važno da čuvamo tradiciju, pratiš me Arči, zato je neophodno gajiti taj odnos sa vilama...svaki čovek mora da nađe svoju vilu, kapiraš, to je zato važno, to razumevanje sa vilama...građenje svetova sa svojom vilom...i zbog gustiranja Viljamovke naravno...to je važno...da čovek napiše pesmu svojoj vili...da joj kupi sitni ono, kapiraš poklončič i to, pa je l’ ti znaš da su i zeleni čaj prve pronašle vile, kapiraš...to nije zeleni čaj, mis’im, on se danas tako zove, njegov prvi i pravi naziv je – Čaj od zelenog...eee, vidiš, macane moj, to zeleno su vile pronašle, i samo one znaju tajnu zelenog, kapiraš...niko zapravo i ne zna šta je zeleno...samo kad popiješ zeleni čej u društvu vila možeš da budeš siguran da je to pravi zeleni čaj i da nije u pitanju nekakva travica nakošena sa poljančeta radi dopune kesice...čak i kad piješ čaj iz kesice u društvu vile, znaj da će ona kad ti ne gledaš dodati to „zeleno“ u čaj i da će zato to biti pravi zeleni čaj, kapiraš, razumeš...pa macane, je l’ ti znaš da u svakom čoveku ima vilinski elemenata i da kad se čovek naljuti ponekad i vila progovori iz njega, kapiraš, pratiš me Arči...mnogi muškarci iz istorije i literature su preuzimali lik vila i vilinski se ponašale...kapiraš, čuo si mis’im da vile kad se naljute mogu da te ustrele, a znaš mis’im da je Paris ustrelio Ahila, e pa vidiš...kroz Parisa je progovorila ljuta vila...a čuo si da vile mogu da se preobrate i u životinje, recimo u vuka, ali verovatno nisi čuo da taj preobražaj može da bude i simbolički, pratiš me Arči, tako je Vuk Karadžić na neki način u sebi nosio osobine preobražene vile i da je praveći spise o vilama, na neki način pisao o sebi, baš kao što je i Leonardo Da Vinči slikao portret Mona Lize slikajući zapravo svoj autoportret...Mona Liza je Vila, kapiraš...to je ono jasno, to se samo nameće...el ti znaš koliko ima vrsta vila na svetu, ja l’ znaš koliko mnogo ima vila, ali čovek ipak nekako ono, treba da neđe svoju vilu...znaš koliko ima vila, da li si ti macane čuo za vile planinkinje ili zagorkinje ili vodarkinje ili brodarkinje, mis’im, sigurno jesi, a da li si čuo za vile oblakinje koje žive u oblacima, verovatno jesi, a da li znaš da postoje i vile neboderke i vile pametnice i vile iz kruga dvojke i vile iz 65-ice i vile iz 28-ice i vile pivopije i vile sladoledkinje, i vile vafle i vile spavalice i vile sanjalice i vile pametne k’o pčelice i vile odbojkašice i vile klizačice i vile balerine i vile sa uvala i vile sa plaža, pa tako imaš vile sa Bačvica i vile sa Ovčica, a onda imaš i vile iz raznih krajeve i iz raznih gradova, pa tako imaš vile vračarke i vile dorćolice, vile iz blokova i bjele vile puljanke i lipe bile vile splićanke i vile dalmatinke i razne vile sportašice, pa tako imaš vile NIKE i vile tenisice, vile trenerke i vile rolšue, razne vile domaćice, pa komunikativne vile pričalice i ćutljive vile posmatračice, i senjske vile ostrvkinje i vile cice manekenke i cice vile ženice, vile kupačice i vile pevačice, vile pankerke i vitke vile rejverke, i ima znaš još mnogo vila, pratiš me Arči...to je to...čitaj ove knjige, ono, duhovno se izgrađuj...kupi ono ako stigneš neki poklon za vilu...čuvaj ono vilu i taj fazon, nemoj da ono – ljutiš vilu i taj fazon...budi ono pažljiv prema vili, nemoj ono kao boli te uvo i to, kapiraš, mis’im slušaš me...ja sad idem dole na Beer Fest, mis’im, mi sviramo dole, a to ono, čitaj, i to...“
Cane je otišao, Arči ga je pratio pogledom a zatim pogledao u figuru nikole Pašića na onom postolju. Arči je imao utisak da je i bronzani ili možda mesingani Nikola Pašić ostao zabezeknut i nasmejao se pri pomisli da će od danas, tačnije od Canetovog izlaganja pa na dalje Nikola Pašić za sve posetioce Beograda, i domaće i strane ostati u sećanju kao primer jednog zabezeknutog lika.
Arči je pogledao u filmski plakat iznad „Doma Sindikata“. Slika mračnog viteza stajala je tu baš kao i pre par dana kada je Arči tuda prolazio. Ovoga puta Arči je stekao utisak da je i onaj Betmen na slici nekako zabezeknut, baš kao da je i on slušao ovu Canetovu priču, ali nije to bio problem. Problem je bio u tome što su na istom tom plakatu zabezeknuto izgledali i Morgan Frimen i Geri Oldmen i Majkl Kejn.
Arči je krenuo ka svom stanu. Usput je malo prelistavao knjigu „Vukove ideje, vizije, sitna proricanja i instalacije“.
Baš kao i onda u stanu, Arči je prelistavao stranice a rečenice su se nizale jedna za drugom stvarajući naizgled nepovezani mozaik bez jasnog smisla, ali smisao je verovarno itekakao postojao:
„Vile svoje poštuj i poklone im daruj. Ako se nađe koji da je vilu svoju uvrijedio, neka sa tome ošiša kosa i brada i neka mu se nos uvrne a uši izvuku te da tako šiljate i ostanu. O vilinom rođendanom poklon joj priredi, i neka to ne bude poklon od više stotina hiljada dukata ili užasno mnogo groša, već koristan poklon koji vili znači i radost joj pričinjava.
Ako ko reši svojoj vili pokloniti nekakvu sveščicu za nekakva pisanija i mnoge zapise, te da ona mogadne nekada knjigu svoju objaviti, onda neka taj znade da ne valja rasparene sveščice kupovati, no samo tri uvezane i ako se baš takve uvezane sveske nađu onda takve i da se kupe.“
Arči je tu prekinuo čitanje i samo prokomentarisao: „U, jebo te, ovo kao da je pisao isti onaj koji je pisao i „Dušanov zakonik“ a ne Vuk Karadžić.
Zatim je nastavio da hoda ka stanu i istovremeno nastavio sa čitanjem:
„...i nikad dvije svjeske iz tri različita kompleta, pa da se nađe gđe koja da je jedna manja a druga veća, no da sve tri iz istog kompleta budu i nadasve lepim koncem uvezane, te da ga vila oko ruke može nositi i narukvicu tako sebi sačiniti...vile svoje ne razljućuj i bes njihov ne raspiruj jer one kad se naljute mogu onoga koji ih je vrijeđao bilo kojim predmetom gađati...vile ranijih vremena nekakvim krčagom ili kutlačom najčešće gađahu a predviđa se da će novo vrijeme i nekakve daske za peglenje doneti te vile i time mogu pogoditi..“
„Šta!“ uzviknuo je Arči...daske za peglenje...kako jebo te...kako Vuk može da piše o dasci za peglanje?!“ a onda je okrenuo korice knjige i još jednom pogledao naslov u kome je stajolo između ostalog i „vizije...sitna proricanja.“
„Znači, izgleda da je Vuk imao i vizije...auuu....cccc...da vidimo dalje šta kaže.“
Zatim je nastavio čitanje:
„...ako se još dalje u budućnost zagledamo i ako sve činjenice sagledamo, može da nam se ukaže da nas ljute vile novog vrijemena i daskom za nekakav surf mogu pogoditi...“
„Daska sa surfovanje...jebo te...Vuk nije normalan...surf u Tršiću...pa jebo te...gde, na Tari...na Zlatiboru...rafting Tarom...pa Vuk je onda izgleda bio car...kakav Nostradamus...pa Vuk je onda kralj!“ rekao je malo glasnije Arči.
Neki čovek koji je tuda prolazio i čuo Arčija samo je sebi u bradu rekao: „Vuk je onda kralj...kakvih sve likova ima...kako Vuk Drašković može da bude kralj...pa valjda Aleksandar drugi ili Petar treći...kakvih sve likova ima...“
Arči je čuo čoveka i samo mu je dobacio: „Ne Vuk Drašković prijatelju, nego Vuk Karadžić...reformator...azbuka...!“
Čovek je pogledao u Arčija, nastavio da hoda i tek kada se još malo udaljio promrmljao:
„Vuk Karadžić kralj...šta je sa mladim ljudima danas...zna se ko može da bude kralj...eeeee....deco, deco...“
Arči je nastavio da hoda i setio se kako je na netu između ostalog pročitao da vile mogu imati kozje, konjske ili magareće noge. Setio se i da je pročitao da se vile potčinjavaju samo onima kojima pođe za rukom da im otmu odeću.
Pomislio je da bi bilo simpa da svojoj vili kupi neki poklon i da je obraduje.
„Možda japanke“ pomislio je Arči. Sva sreća pa ima normalne noge, ne one magareće, pa mogu obične japanke...kineske japanke.“