7.6.2010.
Vila je hodala uskom uličicom u kojoj su se nalazile kuće sa početka prošlog veka.
Lepe, velike kuće sa poprilično oronulom fasadom, kitnjastim balkonima, velikim lepim prozorima. Posmatrajući te prozore, Arči je shvatio da je oduvek imao ogromnu želju da zaviri iza velikog prozorskog okna i uđe u čaroliju tih velikih kuća. Moguće je da se iza tih prozora nije nalazilo ništa specijalno i da životi iza tih velikih okvira nisu bili ispunjeni posebnom magijom, ali njemu se jednostavno činilo da se baš tamo nalazi nešto misteriozno i nešto veoma interesantno.
Vila je zastala pored jedne od kuća i osvrnula se za jednom cipelom koja se nalazila na asfaltu. Kao i mnogo puta do tada, pomislila je da se na ulici uvek može naići samo na jednu cipelu, a da je veliko pitanje gde se nalazi druga cipela. Ovoga puta videla je i par čarapa i bilo joj je veoma čudno što je videla dve čarape. Tada je shvatila da se na ulici čarape mogu naći i zajedno, ali da to sa cipelama nikako nije slučaj.
Nastavila je da hoda ulicom. Arči je tada shvatio da ova vila novog vremena ima na sebi neobično jednostavnu i veoma simpatičnu suknju i predivne vilinske cipelice i ponovo se nasmejao kada je pomislio na mogući izraz lica Vuka Karadžića u slučaju da je Vuk mogao biti na njegovom mestu i videti jednu današnju vilu.
Pomislio je na to kako bi Vuk poskočio sa sve štapom u rukama kada bi shvatio da ispred sebe ima devojku koja ni malo ne liči na devojke iz njegovog rodnog Tršiča.
Arči je pomislio na to kako bi istorija srpske književnosti bila potpuno drugačija da je u jednoj od svojih knjiga Vuk opisao vilu poput njegove. Pomislio je na to kako bi možda celokupna istorija ovih prostora bila drugačija da su se ovakve vile šetale ulicama Vukovo vreme. Pomislio je kako bi svest ljudi bila toliko drugačija i da bi možda krajem osamdesetih bili potpuno relaksirani, opušteni i mirni, možda čak mirniji od Slovenaca i da bi možda Jugoslavija i danas postojala.
U tom trenutku Arči skoro da se glasno nasmejao, ali je ipak ostao miran i pokušao da kaže vili kako bi bilo dobro da provire kroz jedan od prozora, i baš kada je hteo da joj se obrati shvatio je da ispred sebe ima veliki cveno-plavi ranac sa šipkama i dve majice preko ranca. Pogledao je na pod i video par čarapa i par cipela.
Glasno je rekao: "Pa, čekaj…kako sad dve cipele…jedan par čarapa, to je ok, ali otkud sad par cipela?!"
Tada je video stolicu pored kreveta na kojoj se nalazila jedna šarena šoljica i mapa Karakasa.
Tek tada, shvatio je šta se dešava. Ponovo je glasno rekao: "Jaaaoooo, pa ovo je Đorđeva mapa, jaaooo, pa ovo je bio san….neee, jeeebo te…neeee…cccc…ccccc…ccc…pa gde je vila sad, pa nema vile sad…ccc…ccc…"
Upalio je svetlo i shvatio da napolju pljušti kiša. Tada je pomislio: "Čoveče, pa ona stvarno brine…vidi, zvala me je da mi kaže da unesem krevet u sobu zbog nevremena i vidi stvarno kiša…kakva carica…zvala me vila da mi kaže da unesem krevet u sobu jer počinje oluja…kakva je to sreća čoveče, da te pozove vila i da ti kaže da se zaštitiš od kiše…neverovatno, hej, pa samo bi veća sreća od ove bila da te vila pozove na mobilni, mada je i poziv na fiksni nešto izuzetno.”
Tada je zazvonio telefon.
Arči je podigao slušalicu čuo poznati ženski glas:
“Arčibalde, imaš dole na uglu Cvijićeve i 29-og novembra odlične prostirke, a stigli su im i tepisi, i da znaš da nisu skupi, pogledaj sutra ako stigneš, eeee, i još nešto, da ne zaboravim, ima odličnih pločica u onoj “Vives” radnji…to je ona španska keramika, malo je skuplje ali su odlični motivi.”
Arči se tada setio da mu je mama još pre dve nedelje rekla da malo pogleda kakvih sve pločica ima i da možda i kupi par kvadrata za kuhinju.
Setio se i sajta Vives keramike na kome je pisalo – Bienvenido a la web de VIVES, empresa azulejera dedicada a la fabrication de productos ceramicos de revestimiento, pavimento y gres porcelanico.
Još uvek je bio pod snažnim utiskom sna, ali je uspeo da kaže:
“E, mama, ‘esi ti zvala sinoć?”
“Ne Arčibalde.” – odgovorila je ona.
“Aha, aha…ništa, ništa..uuu, super, odlično…Vaauu, sjajno, fenomenalno!” – uzviknuo je on.
“Šta je fenomenalno?” upitala je Arčibaldova mama.
“Mmm…ništa..mis’im, fenomenalno za tu keramiku, mis’m za tu ponudu, sjajno i zbog oih tepiha…to, to je super čoveče…super!”
Arčiju je zapravo bilo fenomenalno to što je tek sada shvatio da ga je juče definitivno zvala direktno vila.
Tu se veza naglo prekinula, što je i bilo očekivano, budući da te prekookeanske telefonske veze mogu često biti blago problematične.
Arči je spustio slušalicu i pogledao kroz prozor. Sunce je na najlepši način davalo posebnu patinu španskoj arhitekturi,a fasade zgrada iz okolnih ulica koje je mogao da vidi inspirisale su na život.
Poluglasno je rekao: “Vila lično, čoveče…telefonom…kakva čast…mis’im, neverovatno…ovo moram da cenim...ovo je najlepši poklon.”
Arči je shvatio da od susreta sa vilom gotovo i da nije pomislio na Rosario Dawson. Ni na Evu Mendes. Ni na jednu cicu.
U ovom trenutku želeo je samo jedno – da svojoj dobroj vili kupi najveći, najhladniji i najukusniji sladoled u Karakasu. Veliki, bogati čokoladni sladoled, ne neki kao sto je rumenko sa sitnim dlacicama od jagode, nego neki jak i hranljiv, neki kao Best sladoled sa komadićima lešnika i ukusnim prelivom od čokolade sa lešnikom, neki kao Best sa pravim jagodama i prelivom od bele čokolade sa keksom, neki kao onaj koji ima pravi Kit-Kat u kornetu od čokolade. Neki sa Mocart kuglama koje se mogu kupiti samo u Salcburgu.