Vila, galerija, slika, aluminijum...

21.9.2010.

Posle duge šetnje po beogradskim trgovima, ulicama i parkovima, Vila je shvatila da je ono što joj najviše nedostaje Dunav i uputila se Višnjićevom ulicom ka dorćolskom keju. Međutim, ispred galerije „Zvono“ je spazila neočekivanu gomilu ljudi. U pitanju je bilo otvaranje nekakve izložbe. Pomislila je kako bi bilo fino da svrati na trenutak i pogleda o čemu se radi. Ušla je lagano i činilo se da je niko nije primetio. Svi su izgledali kao da već imaju svoje vile. Što i nije bilo tako loše.

Ušavši u galeriju, učinilo joj se da se unutra svetlost dana zadržala nešto duže nego što je to bio slučaj napolju. Možda je to bilo od aluminijuma. Možda i nije. Posmatrajući slike shvatila je da bi jednu od njih želela da ima kod kuće. A onda je, sasvim slučajno, od dve persone koje su vodile nezanimljiv dijalog iza njenih leđa čula da je cena ovih slika veoma visoka i da neko ko ima prosečnu platu ne bi mogao sebi da ih priušti. Sa platom ili bez plate, ne bi mogla da nosi sliku kući, znala je to veoma dobro. Vile ne nose slike kući. Ali onda joj se javila jedna druga misao koja je učinila da ono preostalo dnevno svetlo u galeriji na trenutak zetreperi. Kao kad se pokvari neonka. Ali ni to, naravno, niko nije primetio. Pomislila je kako bi još više volela da nju neko naslika. I da tu sliku nikada nikome ne proda.