Vuk

(Daglas II)

Dobro veče,

Ovo je drugo poglavlje mog romana o Daglasu. Sećate se njegove vožnje kolima i njegovog povremenog žaljenja što nije bio nindža. Onda se verovatno sećate da je na kraju prvog poglavlja shvatio da mora da kupi nove farmerke. Daglas je parkirao automobil levo u odnosu na pravac iz kojeg je nailazio, a to onda znači da je napravio polukružno okretanje tamo gde to nije smeo. Znaci su obavezivali na suprotno, ali on je to tako vešto uradio da se može reći da nije ni stigao da prekrši pravila. Prodavnica je bila dijagonalno u odnosu na auto i Daglas je to iskoristio da malo prošeta. Prijao mu je novi pločnik. Setio se onog starog od pre četiri godine u koji je leti propadao. Sada je bilo drugačije. Istina, ploče nisu bile najboljeg kvaliteta, ali Daglas se nadao da će izdržati bar dve generacije pešaka. Tada je shvatio koliko je značajno kada novac iz gradske kase ode za prave namene. Shvatio je u kojoj meri čovek ima bolji hod ukoliko su i ploče dobre.

Na nekim mestima ploče su bile iskrivljene malo udesno, ali to nije bilo do toga što same ploče nisu bile kvalitetne, već više do toga što sloj starog asvalta nije do kraja uklonjen sa pojedinih delova ispod njih. Izvadio je digitalni foto-aparat i zamolio prodavca stranih, finih časopisa da ga slika iskosa i ako je moguće sa neke uzvišice kako bi se u prvom planu video on koji se praktično utapa u ploče. Objasnio je prodavcu da želi da kompozicija fotografije bude takva da slučajnom prolazniku bude odmah jasno da se on utapa u ploče, i to da se utapa vertikalno, ali da u njima traje horizontalno, sa tendencijom laganog spuštanja u središte ploča.

Tada mu je ponovo bilo žao zbog toga što nije bio nindža jer bi u tom slučaju slikao samog sebe držeći se za sopstvenu senku koja bi se pojavila vertikalno na delu zida prodavnice, a on bi visio horizontalno, nogom držeći ruku svoje senke, poput Petra Pana u onoj sceni u kojoj mu Vendi prišiva senku za stopalo. Zezam se naravno. Ni Petar Pan nije bio nindža. Nije to ni želeo. Daglas je to pomalo želeo, ali je ipak bio smiren i opušten jer je dva dana ranije pogledao kultni film Boba Fosija: „Sav taj džez“, tako da ga je to opustilo. Radovao se novim farmerkama. Shvatio je da 2004. teksas ponovo dobija na značaju, ali samo kao materijal. Samo kao tkanina. Ne kao kandidat. Nije želeo da Buš ponovi mandat. Nije želeo ni da Džon Keri pobedi. Želeo je da bude izabran Robert Dauni Džunior. Kada je bolje razmislio, to ga zapravo nije mnogo ni doticalo. Njemu je bilo bitno da lokalna vlast dobro funkcioniše i da popločava što više. Daglasu je bilo bitno i da se izgradi laki metro. Tada bi manje koristio svoj automobil.

Prodavac mu je ljubazno dodao pantalone, a Daglasu je on bio neverovatno poznat. Rekao je sebi da prodavac sasvim sigurno jeste Ivan Lendl. Spremao se već da ga pita da li još uvek ponekad igra tenis, a onda je u trenutku primetio da na prodavčevom sakou piše: „Sretenović“ i da je on zapravo u „Jugoeksportu“. Probao je farmerke. Bio je srećan kao Branislav Živković iz Krunske 54 poznatiji kao Bane Bumbar, s tom razlikom što je Daglas znao da neće da kvasi farmerke i da ih potom guli četkom, već će ih nositi kao i većina mladih u 2004. godini, a to znači kao u 1955.

Izašao je iz prodavnice i duboko uzdahnuo. Bio je spreman da uživa u lepom prolećnom danu, ali je onda za trenutak zastao i obrati pažnju na spomenik Vuku Karadziću. Daglas je prvi put nakon dužeg vremena osetio strah. Spomenik je bio pomeren malo ulevo. Daglas je to shvatio zbog toga što je uspeo da vidi Vukove brkove iz pravca prodavnice, a to bi bilo nemoguće da je spomenik ostao pod starim uglom. Zatim je brzo krenuo ka svojim kolima, ali su u istom trenutku ona krenula ka njemu. Nepoznati čovek koji se koristi njegovim kolima očigledno mu je želeo sve najgore. Daglas je skočio na krov automobila i tako se vozio stotinak metara izbegavajući ubode vozačevog kišobrana koje je ovaj u naletima provlačio kroz prozor. Na nekih 300 metara od prodavnice, klečeći na krovu, uspeo je da iz ruku uličnog prodavca novina istrgne najnovije „Vreme“. Zategao je nedeljnik i oštro zamahnuo ka vozaču. Jedan Daglasov precizan udarac bio je dovoljan da vozač padne na mesto suvozača i da Daglas preuzme volan.

Nastavio je da „Vremenom“ udara nepoznatog mladića sve dok ovaj u strahu nije iskočio iz automobila. Daglas se okrenuo i kroz staklo video onog mladića koji je munjevitom brzinom napravio oštar avion od „Večernjih Novosti“, koji je zatim hitro bacio i zario u Daglasov branik. Tek tada Daglas je shvatio da možda ima posla sa nindžom. Ponovo se osvrnuo nazad. Onog mladića nije video, ali mu se zato opet učinilo da je spomenik Vuku Karadžiću pomeren. To mu je bilo jasno zbog toga što su Vukovi brkovi bili paralelni sa ulicom 27. marta. To znači da je Vuk gledao ka Omladinskom stadionu što se ranije nije dešavalo. Daglas je nastavio u pravcu Bajlonijeve pijace.