Rečce

Dobro veče, ovo pre mene bio je Đorđe. Moje ime je Grožđe. Večeras pričamo o rečcama.

Kakve su to reči?

To su malene reči. U hrvatskom se zovu čestice. U mnogim jezicima zovu se partikule. U savremenom srpskom jeziku zovu se često i pičce.

U principu, to su reči bliske prilozima i veznicima, ili čak iste po obliku. Ali poenta je da rečce iskazuju lični stav onog ko nešto kaže prema onome što kaže. Zato ih u službenim aktima ima malo ili ih nema uopšte.

Standardne rečce srpskog jezika su: li, da li, zar, neka, ala, vala, međutim, pak, dakle, samo, jedino, kao, šatro, gistro, sigurno, naravno, dakako, jakako, stoposto, garantovano, verovatno, valjda, možda, štajaznam, jok, nipošto, kakvi, zaista, upravo, baš, bar, evo, eno, eto, toti, figo, deko, anri, dešamp, bartez.

Šalimo se, ovo na kraju su imena fudbalera. Ali eto je i rečca i fudbaler. Setimo se paničnog glasa komentatora na finalu Lige šampiona 2003: "Evo sada Eto, Eto, Eto..."

Najvažnije rečce su potvrdna rečca da i odrečna rečca ne. Bez njih ne bismo mogli ništa da kažemo, čak ni to da ne bismo mogli ništa da kažemo.

Robinzon Kruso kaže da je Petka najpre naučio šta znači da a šta ne. Vidite, ja sam se uvek pitao - kako ga je to naučio? Sigurno mu nije rekao da su to potvrdna i odrečna rečca.

Jasno mi je kako ga je naučio šta su puška, nož, mreža, ograda, to mi je jasno. Rekao mu je: "Evo Petko, ovo je puška, iz nje pucaš, evo ovako. Ovo je nož, njime sečeš, evo ovako. Ovo je mreža, u nju vataš ribu, ovako. Ovo je ograda, ona nas brani od ovih tvojih, u njoj su vrata, evo vrata, ovo su ti vrata".

Ali nije mogao da mu pokaže da i ne. Nije mogao da mu kaže: "Petko ovo je da a ovo je ne".

Razmislite malo, kako je on njega to naučio? Konkretno, zamislite da sretnete nekog ko ne zna ništa. Evo ja sam Petko. Znači pojma nemam. Kako ćete da mi objasnite šta znači da a šta ne?

Uopšte nije prosto, uopšte.