Gramatika

Gramarenje

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Krugougo

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Kobna izložba

Glava 2

(imaš i kompletan PDF)

Miroljub je često laskao sebi da nije budala. Podjednako često, to nije bio slučaj. Tek, umeo je da prima obrte sudbine sa određenom uvežbanom tupošću, strpljivo čekajući da sve neprihvatljivo i komplikovano sa zviždukom preleti preko njegove glave, a da se pamet polako prikrade nazad kada opasnost prođe. Za vreme izvođenja ove mentalne vežbe na kojoj bi mu pozavideo i najrevnosniji derviš, na licu bi mu plovio glupav i neodređen osmeh. Na kraju bi svaka disonantna misao i svako neodređeno osećanje utonuli u spasonosni kalup rutine.
Sem toga, Miroljub je smatrao da nisi lud dok neko to ne primeti. Dok se praviš da je sve u najboljem redu, tako će i biti. U najboljem redu! Ako je ova žena prikaza sa onoga sveta - ma važi, on nikome neće reći. Daće uostalom sve od sebe da je posle dva piva zaboravi. Samo da ne počne da mu dokazuje to nekim natprirodnim sredstivima, da vileni i da ga plaši.
Tako je Miroljub stajao zauzdavajući rastuću nevericu i zapitanost. Pred njim bi trebalo da stoji osoba mrtva, spaljena, pomešana sa pepelom svojih slika „pozitivno drskog kolorita”, a ona pozitivno drsko mrda kao živo čeljade.
„Pa Vi znači niste juče...?”
„Jesam, Miroljube, kako nisam?”
„Znači, ono, prah i pepeo?”
„Pa čitali ste valjda novine.”
„Dobro, ali ili ste živi ili ste mrtvi, ne može i jedno i drugo, zar ne?”
Ona ćutke izvadi novine i pokaza mu one dve vesti. „Biće da može.”
„Da, da, lepo je to... samo, pali babu da ti štrika najke.”
„Najke?”, podiže ona obrve.
„To se tako kaže.”
„Ko kaže?”
„Ja... Siki... Fefke...”
„Nisi ti baš normalan.”
„Pa naravno da nisam kad pričam sa mrtvom osobom, i to ni s kim drugim nego baš sa nekom Ljubinom. Odakle ti to ime, uopšte?”
„Miroljube dragi, od tvog imena nema ništa gluplje, je li ti neko obratio pažnju?”
„Moj otac se zvao Miroljub, a i njegov otac, a i otac njegovog oca. To je porodična tradicija.”
„Aha. A da su se zvali, recimo, moron ili kreten - pretpostavljam da bi i to bilo u redu.”
„Ma ne, to bi svakako promenili. Počeli bi na silu da se bave nekim zanatom, samo da otkače nadimak. Ili bi izgradili neku drugu, nemoronsku crtu u karakteru, pa bi se po tome pročuli. Ili bi postali jednostavno Jovanovići, Petrovići ili ...Sredojevići. I znaš šta uostalom, u mojoj familiji se niko nije povampirivao da nas sramoti. Kad nekom dođe vreme, on lepo legne pa umre, i ne pravi posle gluposti. Eto baš skoro teča Vule pojeo teglu krastavaca posle popodnevne dremke, pa đačku jetrenu paštetu i... (Miroljub pucnu prstima). I je l’ ti misliš da se on posle javljao nekom, da je uznemiravao, zivkao telefonom, lupkao u zidove i preturao noću po špajzu?”
Veliki zabrunda nešto sebi u bradu, otre ruke o dugačak kaput, zgrabi Miroljuba otpozadi i poče da drmusa.
„Krmpota, da si smesta prestao!”, podviknu Ljubina.
Krmpota nije prestajao.
„Kolega, kontolišite se!”, ljutito ga zgrabi za ramena onaj postariji gospodin, a kepec se zacereka.
„Ma daj gazdarice da ga oma’ pojedemo, to će ga naučiti pameti.”, vajkao se Krmpota.
„Kako će ga naučiti pameti kad ga ti poždereš! Miči se!”
Miroljub ljutito popravi košulju.
„Izvini Ljubina, je si li ti savremena slikarka? Mislim, verovatno se smatraš za takvu.”
„Jeste, ja sam savremena slikarka, ako nemaš ništa protiv.”
„Pa pratnja ti je baš u duhu vremena. Ovog si verovatno izvadila iz Brojgela, je l’ tako? Samo on pravi takve primitivce. Ovog mali kreten može da bude jedino iz Boša, a ovaj s kravatom je pretpostavljam iz Renoara. A ne, možda je i iz Monea.”
„Hoćeš možda nešto modernije?”, približi mu se ona.
„Pa... ako bi ste bili toliko ljubazni.”
„Hoćeš... kubizam?”, zapita ga tiho. Na njen znak Krmpota je lagano izvadio ciglu iz džepa kaputa.
„A ne, ne.”, pravio se miran. „Preferiram dadaizam.”
„A je li? Gospodin preferira. Loše ti Miroljube preferiraš, a još gore bleferiraš. Realnost je da si se upiškio u gaće, znaš!”
„Ja, gospođice, bar nisam u osamnaestom veku, kao Vi.”
„Ne, ti si napredovao. Ti si u devetnaestom veku. Sediš za tastaturom sa cigaretom u ustima, izigravaš Henrija Milera, i...”
„On je iz dvadesetog veka”, iskezi se Miroljub, „a i tastatura.”
„Ćuti kad pričam! A pišeš kao za „Student” iz sedamdesetih. Lupetaš gluposti.”
„Ja lupetam gluposti?”
„Pa šta je to ‘pozitivno drski kolorit’! Gde si to našao? U ‘Zabavniku’?”
„Ne, to sam pretpostavio da bi mogao da kaže tvoj profesor...”
„Janković.”
„E, taj. Pošto su svi sa tvoje katedre budale. Evo, baš tog Jankovića sam tačno zamislio kako kaže: „Vi’te, pariško-modra i cinober zajedno - to je drskost. Ali pozitivna drskost, ‘nate.”
„Pogrešno ste, kolega, zamislili.”, neočekivano se javi postariji pratilac. „Ja tako nešto nikad ne bih prevalio preko usta. A pogotovo ne bih rekao vi’te ili ‘nate. Tako možda govore Vaši profesori.”
„Uh, profesore, pa to ste znači Vi! Jao, ja se stvarno izvinjavam.”
„U redu, ali drugi put razmislite. ”
„Ali, profesore, niste me razumeli - ja se Vama žestoko izvinjavam!”
„Kolega, vodite računa.”
„Vodim! Kako da ne vodim. Profesore - ja se Vama divim! Hoćete li mi dopustiti da Vam poljubim ruku?”
Krmpota mu priđe u dva koraka i krenu da ga ćuška po glavi svojim ručerdama.
„Ti ćeš, barabo, da zajebavaš učenog čoveka! Znaš li ti, bre, kol’ke je on knjige pročit’ooo!?” (Miroljub je pao na zemlju i ovaj je krenuo da ga šutira sve bešnje). „On je bre čit’ooo i čit’ooo, a ti si se zajebav’ooo okolo!”
„Kolega, sad je dosta! Kad mi bude potrebna Vaša zaštita, ja ću je tražiti!”, ljutio se profesor. Slinavi kepec se cerekao.
Krmpota zadihano pogleda ka Ljubini, koja ga je netremice gledala, i pokunjeno se vrati svojim drugovima. Kepec preplašeno ustuknu i ućuta. Miroljub se borio za vazduh.
„Ti baš voliš da komplikuješ sebi život.”, zadivljeno mu se okrenu Ljubina.
Trebalo mu je minut da se povrati.
„Ne, ja sam samo malo...”
„...Kreten?”
„Pa dobro, šta god da sam - ovde sam u manjini. Prema tome, ako je to bila poruka, ja ću da ćutim, a ti izvoli pričaj.”
„Ne, ne, slobodno ti meni kaži kad imaš nešto, ja volim da se raspravljam s tobom. Znaš, nisam ja uopšte toliko strašna. Jedino što sad više nikom živom ne moram da polažem račune.”, reče mu ona uštinuvši ga za obraz.
„Možemo li mi u međuvremenu da sednemo?”
„Mene noge ne bole.”
„Tebe naravno ne bole. Postoji i reč ‘kolegijalnost’, znaš.”
„Da, ti si je demonstrirao prema svojoj glupoj urednici. Najmanje što joj sad sledi je otkaz, ako ga već nije dobila.”
Miroljub odmahnu rukom: „Za nju se ne boj.”
„I ne bojim se. Ali tim manje imam razloga da se brinem za tvoje noge. A što se tiče kolegijalnosti, samo polako. Sad ćeš imati priliku da je pokažeš na delu. Ova trojica su tvoji novi saradnici.”
„Aa, znači tajni zadatak! Tako reci. Divni saradnici! Šta treba, da probudimo Trnovu Ružicu? Ako živi u Švedskoj, može. Evo ja ću da je poljubim. Ovaj tvoj Krmeta nek joj drmusa krevet, a mali će da joj se dernja na uvo i da je golica repom od mungosa. A profesor će onako odmereno da joj kaže: ‘Koleginice, osvestite se, ovde su ozbiljni ljudi!’.”
Ljubina ga je gledala s interesovanjem.
„Pa dobro,” čudio se on, „hoće li Krmeša da me išutira opet ili neće? Aha, pa vi čekate da se ja onako baš čestito isproseravam pa da me on pojede. Važi! Ništa, kad je probudimo, mali će da joj ponudi kučeću džigericu da je prođe mamurluk, veliki će da je potapše po leđima da se iskašlje, a profesor će da je oštro iskritikuje: „Koleginice, pre nego što ste uzeli vreteno u ruke trebalo je da se konsultujete. Vi ste svojom lakomislenošću doveli ceo region u nestabilan položaj!” A ja ću da joj liznem uvo i da joj šapnem: „Hüsker dü?” (pošto samo to znam na švedskom). Onda ćemo da se vratimo, ti ćeš u međuvremenu da otvoriš kupleraj, a mali će da mi pokloni za uspomenu svoje najdraže govno, iz nosa.”
„Je si li završio?”, upitala je strpljivo.
„Ja sam završio, nego me čisto zanima zašto me ovaj tvoj Mrnjoša ne pojede, pa da se razilazimo.”
„Vas četvorica se nećete razići tako brzo, to sam ti već rekla.”
„Dobro, molim te kaži mi o čemu se radi! Ovo već nema smisla.”
„Sve ima smisla. Slušaj ovamo: ti, Krmpota, profesor Janković i Uš (tako se zove mali) ste radna grupa. Zadatak si izabrao sam, ja te nisam tukla po ušima. Tako piše u sinopsisu: „opis radnje bira portparol grupe” - to si ti. Krmpota je... šta ovde piše... aha, vozač i lice za obezbeđenje. Profesor je stručni konsultant, a Uš je narodni vidar i levo smetalo, mada poseduje još neke korisne sposobnosti. Uostalom, videćeš.”
„E, do jaja. Sad mi više ništa nije jasno. Kakav zadatak, kakav portparol, šta pričaš?”
„Čuo si. Idete da probudite Trnovu Ružicu.”
„Gde?”
„Pa u Švedskoj, sam si rekao. A to za kupleraj ćemo videti. Samo, ako ga budem otvorila, tu će verovatno raditi tvoja sestra, tako da se tome bolje ne raduj.”
„A ko pokriva celu priču? Mislim, finansijski i tako to.”
„Vi.”
„Mi? Pa ja ne što nemam lovu, nego nemam ni pasoš. Šta treba, da kopam kanale?”
„Izvadi pasoš.”
„Ne mogu, nisam odslužio vojsku. ”
„Ti si hteo u Švedsku, gospodine”, slegnu ona ramenima. „Trnova Ružica je mogla da bude i u Kragujevcu.”
„Pa što me nisi upozorila?”
„Zato što tako piše u sinopsisu. Ja samo sledim sinopsis i izdajem vam instrukcije.”
„Malopre si rekla da ne moraš nikom da polažeš račune.”
„Rekla sam: nikom živom”, opet ga uštinu za obraz. „Nego ti po starom novinarskom običaju ne slušaš šta ti se priča.”
„Ma neću da se prijavljujem tamo zbog tvoje Trnove Ružice! Jeste vi normalni? Da me pošalju negde i da nagazim na minu!”
„Ja samo znam da ti moraš u Švedsku”, ravnodušno će Ljubina. „A što se tiče mine, ja sam juče izgorela - je l’ mi nešto fali? Je l’ fali nešto Krmpoti? Njega je rođeni kum oborio kamionom pre osam godina, pa si video malopre kako bije kad se naljuti. I mali Uš, on se udavio u Savi. Sad ga malo ga muči kijavica i to je sve. Ako nagaziš na minu, ovde će u najgorem slučaju da te zezaju ligamenti.”
„Koleginice,” prekinu je profesor, „mislim da neće biti potrebe za tim, imamo ausvajse.”
„A Vi profesore? Kakva je Vaša dijagnoza?”, upita ga Miroljub. „Vama je verovatno pala neka grčka statua na glavu.”
„Ja sam, mladiću, još živ, prema tome pazite šta pričate. Sa mnom ćete možda imati posla i kad ovo prođe.”
„Bilo kako bilo,” nastavi Ljubina, „pre nego što odete u Švedsku, moraćete ovde da obavite neke pripremne radnje, a o tome će ti profesor ispričati detaljnije. Sa mnom ćete biti u kontaktu.”
„Ti si znači mozak operacije. Blago nama. Ima li ikakve nade da ja saznam čemu sve ove gluposti i kako je došlo do cele situacije?”
„Sve u svoje vreme. Onda,” okrenu se ona profesoru, „ja sam s vama za danas završila. Izbrifujte našeg vickastog kolegu i vidimo se sutra.”
„Prijatno, koleginice.”, učtivo će profesor. Miroljub se s olakšanjem uputi da pokupi stvari iz redakcije, očekujući da i ostali krenu za njim. Kada se posle desetak koraka okrenuo, video je da svi i dalje stoje na istom mestu.
„Ne tamo, kolega.”, reče mu profesor. „Na ova vrata.”

Kobna izložba - kratki trash roman
Glava 1 | Glava 2 | Glava 3 | Glava 4 | Glava 5 | Glava 6 | Glava 7 | Glava 8
Dodatak 1: Miroljubovo detinjstvo
Dodatak 2: Miroljubovo čeličenje
Dodatak 3: Miroljub na vlasti
Dodatak 4: Miroljub iscelitelj
Imaš i PDF za sve ovo.