Gramatika

Gramarenje

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Krugougo

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Kobna izložba

Glava 4

(imaš i kompletan PDF)

Iskobeljavši se iz vatrogasnog platna, osvrnuo se oko sebe. Okolo je bio mrkli mrak. Miris više nije bio tako strašan (ili je Miroljub već napredovao u brzini prilagođavanja na nove okolnosti). Počeo je da pipa okolo. Pod njegovim nogama bilo je nešto tvrdo, verovatno asfalt.
Odjednom, tik iza njega začu se opet ona zver. Miroljub se dade u beg. Zverska rika utom preraste u brundanje motora i dva zaslepljujuća fara osvetliše prostor pred njim - u pitanju je bio dugačak tunel. U oblaku izduvnih gasova, metalno čudovište krenu pravo na njega. Za volanom je, cerekajući se, sedeo onaj isti Krmpota.

zamisli kamion
što te juri kroz život
da te vozi
na veliki bal pod maskama
i ti bežiš kroz gusti čestar
ladnim znojem obliven
sa svojim snovima
ljubavima
i pričama
pod miškama…

Miroljub je bežao dok je mogao, u jednom trenutku se spotakao i već u sledećem trenutku neka ručerda ga je dograbila i bacila u prikolicu kamiona.
Dve prilike nazirale su se pod ceradom. Prigušeno svetlo otkrilo je Uša - u šinjelu, sa dve bombe za opasačem, i profesora u njegovom standardnom sivom sakou.

pod ceradom
sedeo je par gospode
jedan krmeljiv i zelen
gospodin Ostav
drugi šarmantan, u sivo odeven
plemeniti gospodin Ustav.

reko mi je taj gospodin Ustav
ne boj se, s tobom sam ja
čeka te slava i uspeh blistav
opet kažem, nije to ništa
tvoje je zvanje gušter kuštrav
na tebe sad misli kolega
gospodin Ostav.

Miroljub je u sledećem času ležao na madracu u soc-realističkoj sali punoj panoa sa zidnim novinama. Oko njega je ležalo stotinak nepoznatih mladića, sve samih kretena kao što je i sam bio. Pokušavao je da zaspi. Nekoliko puta u toku noći budili su ga kašalj i stenjanje sa raznih krajeva sale. Dvojica pored njega šaputali su nešto na svahiliju (ili je to bio smuhali).
„Đupe hvk mu đape, rz bu mh du gnjate”, kenjkao je jedan.
„Jusmu hlok mu fertme, mzimu, aka, aka”, umirivao ga je drugi.
U jednom trenutku, srce mu je jače zalupalo. Iz hodnika ispred sale čuli su se koraci. Vrata su se bučno otvorila i bljesak jakih neonskih lampi naterao ga je da zatvori oči. Kad ih je ponovo otvorio, ispred njega je stajao Uš u onom istom šinjelu. Bio je glatko izbrijan i nije više slinio. Nekoliko trenutaka gledao je pakosno po sali, u kojoj je većina i dalje spavala. A onda je udahnuo vazduh i razdrao se:
„Ustaaaj, voojsko!!!”

a kad je izjutra stigo gospodin Ostav
i kad je vikno: vojsko, ustaj!
nije se našo gospodin Ustav
da kaže: čoveče, nemoj!
spava ti se, u krevetu ostaj...

Svi poskakaše na noge. Miroljub ustade trljajući oči, maši se za džep, izvadi cigaretu i zapali je. Momci mu se okrenuše sa čuđenjem. “Uh, ovaj je sigurno najjači. Pazi šta radi.”, čuo se šapat. Miroljub zbunjeno pogleda oko sebe. Sve u sali stajalo je nepomično, kretao se jedino dim njegove cigarete. Uš mu priđe.
„Baci to! O’ma!”
Miroljub ga nije razumeo.
„Čuješ bre ti šta ti se kaže!”, viknu mu Krmpota koji se odnekud stvorio. Na glavi je imao šubaru, u džepu šinjela bocu rakije i batak. Miroljub pomirljivo podiže ruke.
„Dobro... znam da ti smeta”, potapša on Uša po ramenu pošto je ugasio cigaretu. Svi su ga gledali razrogačenih očiju.
Uš mu se unese u lice.
„Prezime i ime.”
Miroljub ga pogleda u neverici. Krmpota priđe malo bliže.
„Je l’ znaš srpski?”, upita ga Uš.
„Znam bre, Ušu, srpski, nego...”
„Kako si me to nazvao!?”
Miroljub više nije znao šta da kaže.
„Tebi, lepi, nisu pričali kako ovde prolazi ko zajebava starešine?”
„Ja nikog ne zaj...”
„Prezime i ime!!!”
„Simić Miroljub.”
„Simić. Dobro. Upamtio sam te, Simiću.”, isceri se on.
„Vojsko!”, okrenu se ostalima, „Ja ti se zovem poručnik Boban Ušić, i za Vas sam gospodin poručnik, odsad pa nadalje. Čujem li nekog da me zove drukše, najeb’o je. Ovo ovde je narednik Dukić, za vas takođe gospodin ­- on će da vas vodi na doručak. Nemo’ neko da mi je pravio sranja jer ću mu ja pokazati! Posle doručka vi ćete da slušate a ja ću da prozivam. Dobivaćete raspored i VES, pa kod doktorke, pa na kupanje i da zadužite opremu. I oma’ da znate,” pokaza on na Miroljuba, „najkurčevitiji, ko ovaj, obično zapadnu baš u moju četu, pa propišaju majčino mle... mle...”
„Mleko”, dopuni ga nekolicina.
„Tako je”, zadovoljno reče on i izađe iz sale. Na Miroljubovo zaprepašćenje, Krmpota ga pozdravi u stavu „mirno”.
„’Ajd, izlazi svi!”, viknu on. „Brže! Ti, Albert, postroj ovaj red do zida. Ti, Bursaću, ovaj u sredini, a ti, Ristiću, ove bliže prozoru. Ajde, ajde! Ubrzaj sa ra-dom!”
Trojica bez činova krenuše da raspoređuju. Miroljub je jedva prepoznao tri kolege iz sportske redakcije. Sad su bili glatko izbrijani i uniformisani „cakum-pakum”. Ovaj treći, najgori, kome se Krmpota obratio kao Ristiću, priđe Miroljubu i potapša ga po ramenu.
„Ti si moj, pazi šta ti kažem. Jebaću te polako.”

Kobna izložba - kratki trash roman
Glava 1 | Glava 2 | Glava 3 | Glava 4 | Glava 5 | Glava 6 | Glava 7 | Glava 8
Dodatak 1: Miroljubovo detinjstvo
Dodatak 2: Miroljubovo čeličenje
Dodatak 3: Miroljub na vlasti
Dodatak 4: Miroljub iscelitelj
Imaš i PDF za sve ovo.