Gramatika

Gramarenje

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Krugougo

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Kobna izložba

Glava 6

(imaš i kompletan PDF)

Tako sirotog Miroljuba rasporediše u “Irokeze”, dodeliše mu one peruške i pončo i poslaše ga da se obučava. Ustajalo se pre svitanja, kako bi se sprečilo svako gubljenje vremena. Slagala se pidžama i sređivao krevet, higijenske potrebe obavljale su se uz obavezno pevušenje, zuzukanje i zviždukanje, jer morao se od jutra pokazivati optimizam i dobra volja. Zatim se orno, u urednim kolonama, odlazilo na doručak, izuzimajući one kojima bi Ristić uvalio redarstvo, požarstvo ili posebnu dužnost “Irokeza” - kožarstvo (štavljenje koža za toboce). Prepodnevne aktivnosti najčešće su obuhvatale savladavanje niza korisnih veština kao što su izrada miljea, povrtarstvo sa melioracijom, tkačke veštine, alhemija, iluminacija rukopisa i pozlaćivanje. Opcionalne veštine uključivale su kabaretsko pevanje, duvanje stakla i prerušavanje u bavarske seljake, sve pod budnim okom starešina i iskusnijih vojnika koji su se nadmetali u kinjenju novajlija (Ristić se pokazivao kao naročiti nečovek kod kabaretskog pevanja, na sred strofe vikao bi “Ostav!”). Kada bi narednik Dukić, Miroljubu znan kao Krmpota, prolazio između redova pognutih mladića, svi bi zabijali glave u svoj ručni rad i molili boga da ne budu žrtve njegove pakosti.
“Rončeviću, pajserčino, kakav ti je to bod, na kurac ga metnem! Osmice ti ništa ne valjaju, zaradićeš pritvor - ja ti kažem! A zašto ti igla nije podmazana?” I zatim, obraćajući se svima: “Posle upotrebe, pribor za hekleraj mora da se propisno očisti, bez fušarenja. Jel’ to jasno svima, buzdovančine?”
Onda se unese žrtvi u lice: “Je li Rončeviću, šta da se desi neki sukob prsa u prsa, recimo? Ili u sred turističke sezone u banji Baden-Baden, gde ovakvi korisni suveniri idu k’o alva, ti osvaneš sa neispravnim sredstvom - zato, pajserčino, što je nisi podmaziv’o, nju i njene osnovne delove...”, i tu kao dirigent digne prst u vazduh, dok svi horski deklamuju - “držalicu, vrat i kukicu”. I kad svi s olakšanjem pomisle da se izduvao i da će otići, on nastavlja svoje obrušavanje na junošu: “Je l’ to ja vidim rđu, nesrećo? Odakle si ti Rončeviću, stoko bezrepa?”
Rončević, grcajući: “Iz Grdelicu.”
“Iz Grdelicu šta, magarčino, jel’ se tako razgovara sa starešinom?”, urla Dukić.
“Iz Grdelicu, gospo’ine naredniče.”
“E, ja ću u pizdu materinu da te pošaljem! Jes’ razumeo? Mrš u pritvor, mrš! I da mu se ne da hrana! I da mu se odseku uši i nos! I da mu se zatre familija!”
Ovakve su bile svakodnevne muke.
Miroljub je ozbiljno pomišljao na beg, ali pošto nije znao gde se tačno nalazi, nije imao ideju ni kuda bi bežao. Jedina uteha bila mu je popodnevna obuka, kada bi vojska ostajala sa zastavnikom Pušićem (jedno od profesorovih izdanja, po Miroljubovom mišljenju najbolje). On ih je zapravo i učio slanju dimnih signala, i bio im je svima kao otac i majka, što je i sam vrlo često umeo da primeti, govoreći suznih očiju (jer je pio kao đubre): “Ja sam vama i otac i majka!”
Najveća prednost obuke u slanju dimnih signala bila je u tome što je vojska izlazila iz zagušljivih objekata i odlazila na poligon. Vremenom je Miroljub počeo da se ističe i svakim danom postajao je sve bolji, premda nije imao nikakvih predznanja, i postao je omiljeni pitomac zastavnika Pušića.
“Miroljube”, često mu se obraćao kao sinu, “ja ti se obraćam kao sinu. Time, znam, prekoračujem međe utvrđenih odnosa koji oduvek postoje između višeg (to sam ja) i nižeg (to si ti). Život je kao pepeo, kao vatra koja umire, dok neki tamo idiot pokušava da pošalje poruke svetu pomoću dimnih signala, poruke bez smisla i logike, koje i ovako niko ne čita. U tome je veličina naše veštine, dubina naše svesti o porazu. Miroljube,” govorio bi mu drhtavim glasom i suznih očiju, pušeći u svoju staru lulu, “budi vredan i pošten, uprkos svim nesrećama koje će ti život doneti, i nemoj nikada biti nizak, nizak, kao ja!”, ovde bi već prelazio u histeričan plač. Tako je Miroljub često u suton klečao kraj njegove stolice za ljuljanje i upisivao u memoriju mudre reči prepune gorkog iskustva, ispunjen setom saznanja o porazu svih ljudskih pregnuća i mržnjom prema sistemu koji je sada sprovođen na njemu.
Omiljena samotnjačka dužnost bilo mu je požarstvo u auto-parku. Šetao bi tako po hangarima, razmišljao o lutanjima Odisejevim, s vremena na vereme pljunuo bi po nekom tenku (to mu je bio san otkad ih je video u centru Beograda 1991.) Sa vlasničkom gordošću posmatrao bi razdrndane “Dajcove”, među njima i onaj kojim su ga dovezli (znao ga je po šasiji).
tokom tih dana
radio sam svašta
u vreme raspoloživo
raznovrsna -arstva
već prema tome
šta bi mi Ostav naložio.

čuvao sam ljudstvo
naoružanje
gorivo i loživo
čuvao sam čak
i onaj kamion
saznao sam čak
da taj kamion
i nije kamion
već motorno vozilo...

Specifičnost kasarne “Laza Lazarević” (jer ona se, kako je Miroljub sa oduševljenjem saznao, zaista tako i zvala), bila je u njenoj potpunoj izolovanosti od spoljnog sveta. Nije bilo izlaska u grad, pošto nije bilo ni grada u blizini. Reči kao što su “vikend”, “odsustvo” i “prekomanda” nisu postojale u službenim dokumentima, štaviše subotom i nedeljom išlo se regularno na obuku. Brižne roditelje koji bi slučajno nabasali u posetu odbila bi straža sasređenom paljbom iz automatskog oružja. Zakletve nije bilo, podrazumevalo se da su svi lojalni kraljici kakva je Ljubina. I što je najzanimljivije, niko nije ispisivao po zidovima svoju “cifru”, prosto zato što je niko nije ni imao. Naime, u “Lazi Lazareviću” nije bilo predviđeno “skidanje”. Dođeš - ostaneš, vrlo jednostavno. I generacije su se nizale. U zabačenim paviljonima živeli su šezdesetogodišnjaci (tzv. čukun-džombe) koji bi mladima ponekad u sumrak pričali o svojim gušterskim danima. Imali su i svoje naročito radno telo - “džombeopag”, koje je bilo neformalno zaduženo za organizaciju društvenog života. Po prirodi stvari, i klase su imale specifična imena. Umesto po mesecima, zvale su se po vladaocima iz pojedinih perioda: “Kardeljevci”, “Đilasovci”, “Dolanci”, “Špiljci”, “Planinci”, “Šuvarovci” i “Slobovci” - u ove poslednje spadala je naravno i Miroljubova klasa.
U svakoj generaciji bilo je bar po pet Krmpota, tri profesora i deset do petnaest Uševa, u svim mogućim uzrastima ali uglavnom bez većih varijacija u temperamentima. Čast izuzecima naravno, bio je recimo jedan postariji Krmpota koji se bavio socio-lingvističkim istraživanjem, vremenom je napisao čak i dramu pod naslovom “Pigmalion”. Tekst je bio identičan kao kod Bernarda Šoa, samo uz obilje gramatičkih brljotina (to je bila zajednička crta svih tamošnjih Krmpota). Dvojica mladih profesora iz klase “Dolanaca” pravili su strip pod imenom zvučnim imenom “Alan Ford”, dok je nekolicina Uševa radila na izradi Kafkinih sabranih dela. Sve u svemu, može se reći da je život u “Lazi Lazareviću” bio sadržajan.

tekli su mi dani, minut po minut
sviko sam na stvari dosta
između onih brda i mrud-a
gde blagi zimski vetrić vrluda
ponekad bih lego
pod čempres krošnjast
i tad bih se setio
da obro sam bostan.

Miroljubu je bilo sve lagodnije. Navikao se na uniformu, na nedostatak cigareta, na stajanje u stroju i na mrsku kurtonku (pošto su za doručak dobijali isključivo nju). Družio se, naravno, ponajviše sa svojim futoškim “drugom do groba”. Vremenom je nesvesno počeo da preuzima lalski naglasak, što je Lazu zasmejavalo do ludila.
„A da nismo mi ipak malko ludoši, šta b’ ti kazo?”
„A vala baš i jesmo.”, šeretski bi razvukao Miroljub.

tekli su mi dani na izmaku mladosti
sviko sam na svake gadosti
smešilo mi se u osvit zore
plavetno holandsko nebo
steko sam jednog druga do groba
sad većem kajem se
što nisam ga jebo.

Kobna izložba - kratki trash roman
Glava 1 | Glava 2 | Glava 3 | Glava 4 | Glava 5 | Glava 6 | Glava 7 | Glava 8
Dodatak 1: Miroljubovo detinjstvo
Dodatak 2: Miroljubovo čeličenje
Dodatak 3: Miroljub na vlasti
Dodatak 4: Miroljub iscelitelj
Imaš i PDF za sve ovo.