Činč Plug home | Miloš Tomić | Burdorez | Porodično blago | Knjiga i jabuka | Hleb | Smeće | Buvljak | Plastelin ---(English)
Miloš Tomić
Izveštaj sa prvog pokušaja prodaje dragocenog đubreta, buvljak u Kolbenovoj, u Pragu
Dnevnički zapis. juli 2007.
Konačno sam skupio hrabrost da probam da pokažem svoje albume djubreta van galerije, "običnim ljudima" na pijaci..
Ustao sam rano, bio je još mrak, obukao sam elegantni sako, kravatu i crne pantalone.
Poneo sam sa sobom sklopljenu kartonsku kutiju i praznu gajbicu piva, svoje albume djubra, fotoaparat i krenuo .
Već se razdanilo kad sam stigao, ostali prodavci su već raspakivali svoju robu.
.Izabrao sam mesto pored tezge sa dečijom odećom, preko puta su se prodavale stare vojne uniforme a levo neki konopci i žice. Napravio sam stočić od kutije, okrenuo na stranu gajbicu piva, seo i...dobio tremu.
S jedne strane, bilo je stavrno jednostavno doći ovde i prosto pokazati ljudima šta imam
ali..skoro da sam se uplašio da moji otpaci ne razbesne prolaznike.
Zamišljao sam reakcije u Srbiji...dugo sam i pažljivo pisao na kutiji : "3o kruna SVAKI OTPADAK", crtao sam i ukrašavao šarama jednostavne reči..a onda se odvažio, otvorio albume i poredjao kesice sa pojedinačnim otpacima i počeo da pecam
Na glupu stranu sam seo tako da mi je sunce uskoro sijalo pravo u oči, tako da sam mušterije koji bi prišli, slabo video, mrštio sam se i krivio glavu da vidim njihove diskretne reakcije.
U albumima su bile kolekcije ispljunutih, zgaženih žvaka, zgužvanih papirića, iskidanih komada kesa, deformisanih ambalaža od bombona i čokolada...sve to sakupljeno sa madridskih prljavih ulica, plus kolekcija zapletenih gumica i končića, kao crteža, nadjenih duž turske pijace u Berlinu.
To je bio moj arsenal i pažljivo sam pratio, šta će on ljudima da uradi. Na sreću, nisam očekivao mnogo.
LJudi su prolazili, po neko, retko, simpatično lice – jedna žena se zaustavila, zainteresovala i pitala : A zašto Otpaci, to ipak znači nešto loše, deklasira ga, kao da je nešto iz kante – Fuj!..
ali, kad pogledam bolje..pa to stvarno jesu otpaci, onda, u redu, zdravo!
Radovao sam se da će biti puno takvih pitača i komentara ali posle ovog slučaja, ljudi su prosto prolazili pored - fizikalci koji imaju jedini slobodan dan, parovi srednjih godina, momci i nekakve žene...gledam i,iskreno da kažem – iznenadilo me je kako su ljudi ružni!
Gruba neka lica, očice skrivene u mesu lica, nikakav trag lepote, humora ili osećaja za nešto drugo osim tih najsvakodnevnijih stvari, bar mi se tako činilo.
Nosili su komade nameštaja, alate, kupovali su već korišćene stavri jer su jeftinije...malo ko se zaustavio pored mene a i taj samo na časak.
Pažljivo sam mu se upijao u lice – nije menjao izraz pri odlasku , ni malo, ništa od osmejka, grimase negodovanja ili ljutnje, zbunjenosti, nikakvo pitanje ni zajebavanje
na moj račun...n i š t a!
Razmišljao sam da se vratim u okrilje galerije odakle sam pobegao da bi ostavrio neki kontakt sa ljudima koji inače, sami, u galeriju ne bi nikad zavirili.
Ali ne, nazad u galeriju, ni slučajno!
Gledao sam onda svoju tezgu iz ugla tih prolaznika
i shvatio da bi trebao da imam veći i primamljiviji natpis – šta je to , možda i zašto prodajem djubre.
Sledeći s kojim sam progovorio, savetovao mi je da od djubreta napravim već gotovu sliku, ispod stakla, u lepom ramčiću, da bi to onda bila zaokružena priča a da ovako malo ko bi poneo kući djubre, ovako...pa mogao bi da probam, izmedju stakala, hvala za ideju.
A dalje, jedan od 30 se zaustavio, 1 od 100 prolaznika je prokomentarisao.
Naišao je moj poznanik koji mi reče kako je neki nemac napravio "BOMBU" na IB-ju (to je način prodaje stvari preko internet aukcije), prodajući nošeni donji veš i sličnu neobičajnu robu...m, zanimljivo, njemci...
Cena mojih otpadaka nije mala ali to je namerno. Suviše jeftini, ne bi nikog zainteresovali.
Onda je došla i moja lepa žena i pravila se, kao da sa velikim zanimanjem lista albume.
Čoveče, odma se skupili ljudi i slušaju kako Mariji objašnjavam, kako to ti albumi...
ali niko da kupi.
Onda sam sa otvorenim albumom zašo medju ljude i pokušao da ih navučem, poakzujući im tu lepotu...pre im je to bilo smešno.
Ma , nisam ni očekivao da će neko nešto da kupi - al makar neko nešto da kaže!
A onda se pojavio neki madjioničar i pokazivao nam je šta sve on skuplja, haha!!
razne igračkice, kao igrice, kao...zagonetke, da se reši neki problem...kako da objasnim?
Dao nam je vizit kartu i baš me obradovao – i mislio sam da ću ovim štandom nahvatati razne čudake.
I konačno - prišao nam je simpatičan mladi par iz Rusije, naša braća.
Izabrali su jedan komad i ozbiljno hteli da ga kupe!!
Nisam verovao ali sam rekao pravu cenu – iznenadio se taj momak, progutao pljuvačku –
i platio!
Devojka je dobila jedno djubrence na poklon, proslavili smo taj trenutak, razmenili adrese sa njima i smejali se.
A onda još jedan!, sada Čeh, arhitekta, kupio je od Marije jedan zgužvani papirić..posao je taman krenuo – i stao!
Pijaca se već zatvarala.
Ipak, srećni i obogaćeni smo se vratili kući, skuvali ručak...i zaspali.
Ova proba mi je pokazala dosta o načinima "preačpuzenthsjacije" - kakva gadna reč, reklame i trgovine, uopšte ali i pored toga, ipak, mislim, nikakav "običan čovek" neće kupiti komad otpadka iz moje kolekcije.
Samo što, u Berlinu bi bilo više onakvih "izuzetaka", kao dva simpatična Rusa koji su, za divno čudo, platili za nešto na šta obično gaze na ulici.
Možda ipak vredi prodižiti s tim, makar zbog ljudi koje upoznaš, oni što se upecaju na moju varalicu
Pozdravljam Vas i živeli!
Milos.
prag,
leto 2007.