Miroljubovo čeličenje

Luka Stanisavljević --- Uroš Miloradović
Ilustracije: Đorđe Ilić

(imaš i kompletan PDF)

 

Shvativši na izmaku svoje mladosti da će ga pitati starost sipkost gde mu je bila mladost gipkost, Miroljub je rešio da ozbiljnije poradi na svom telu. Na njega su uticali i prizori sa reke Volge, recimo burlaci sa Volge. To su oni papani koji su kroz mrtvaje i mutljage, dakle skoro po suvom, vukli lađe, jer nisu imali škole i nisu govorili strane jezike.

Pre čeličenja Miroljub se u stvari dosta drogirao. Propadao mu je ten, zubi su mu trulili, zbog toga je imao neprijatan zadah, često se i obilato znojio, kosa mu se istanjila, ugojio se i tako dalje. Sve su to inače problemi jedne savremene, uspešne i emancipovane žene, u eri surovog kapitalizma. Žene na koju se sručilo mnogo toga: i administrativni posao u upravi rudnog kopa, i besna dečurlija i muž siledžija koji mlati te mlati. U prvo vreme Miroljub je mislio da je njegova čamotinja nešto izuzetno, svojstveno samo njemu, a da su njegove sugrađanke srećne i da ih nepoznati zgodni muškarci često pozivaju u mrak, ukratko da je život jedan veliki koktel koji prolazi mimo njega, luna park u koji on nije imao ulaz jer mu je džep bio prepun pogrešnih žetona.

Prelomni trenutak u njegovom životu bio je kad je upoznao Rodoljuba, jednog istog takvog smrdu ko što je i sam bio. Rodoljub nije razmišljao o burlacima, nego više o barjacima, kao što mu i ime kaže. Išao je na promocije srpskih pesnika u Francuskoj 7, čitao sabrana dela pesnika iz Francuske 7 i bio predsednik mirijevskog mesnog odbora podmlatka jedne tada opskurne partije koja se zalagala za otvaranje spomen muzeja u kojem bi se odlagali posmrtni ostaci naših književnih gromada, preparirani, uvošteni i dostupni pažnji pokolenja iza debelog akvarijumskog stakla. Sve u svemu, mladost bez orijentacije, snaga bez oduha.

Elem, Miroljub i Rodoljub su krenuli najpre na kurs iz duvanja stakla. Pošto su za mesec dana savladali veštinu i od duga vremena izduvali sve te Katiće, vernike, otpadnike, polaznike i ostale likove iz romana jednog našeg znamenitog Tolstoja, rešili su da se manu ćorava posla i upisali vaterpolo.

Tu su upoznali kakve se sve, gledaocima nevidljive, gadosti dešavaju ispod vode. Neko vreme naivno su verovali u fer-plej, a onda su se ugledali na ostale i počeli da 'vataju suparnike za mošnje, da puštaju nokte na nogama i zube u glavi. Cela klupa za rezervne igrače na Tašmajdanu je pušila za vreme mečeva, a kad bi trener viknuo: "Simoski, 'ajd u vodu!" isti bi na brzinu "bogartirao" cigaretu i skakao pravo na glavu najbližeg protivničkog igrača.

Miroljubu i Rodoljubu je, međutim, sav taj lažni optimizam ubrzo dosadio. U bazenu bi razmišljali o problemima gradskog vodovoda i mnogim stvarima značajnim za razvoj grada kao kompleksnog urbanog organizma: legalizaciji zemljišta, građevinskim dozvolama i deponiji Vinča preko koje ni ptica nije mogla da preleti od smrada. "Zašto taj smrad kad je nekoristan?" razmišljali su naglas tonući na dno. U tami duboke vode prekorno i s osudom gledali su na njih graditelji moderne srpske državnosti. Kao oni su ginuli, a ovi džabalebare praćakajući se u lokvi mlake vode, u tesnim Speedo gaćicama. A Turci šetaju okolo. A naši se turče, posle plivanja, prijatno izmoreni od kraula i delfina i u poslastičarnicama uz bozu i baklavu.

I tako oni zabatale vaterpolo i upišu se u sokolsko društvo, u staroj Sokolani u Kragujevcu. Igrali su: bacanje naćvi, kamena sa ramena, ukresavanje truda, potrč-utrč, "ko nabije taj zabije", "kuku lele Vaso", rvali se grčko-rimski i geački, bacali se nauznak i gađali nadovad, šutirali teleće glave, oblačili se u vučije kože, zavijali na mesec, krunili kukuruz, pušili kudelju i vinovu lozu, ostavljali kupus za zimu, omlaćivali šljivu, brali grožđe pa pekli gustižu a đavolu džaba čorba. Uveče su učili da sviraju u dvojnice i igraju brza kola nadodoljeni kao mlade, u belo platno i dukate. Tu se muvali i neki čudni seljaci kojima je i ovako bilo dobro, pa su se podsmevali Miroljubljevom i Rodoljubljevom pokušaju da izgrade novog čoveka.

Naša dva prijatelja ubrzo počeše da se dosađuju. S proleća u onolikoj čamotinji živnuše im i druga interesovanja. Zaljubiše se u opasnu i ambicioznu ženu, suprugu lokalnog kamenoresca, koji je od potrebe i sahranjivao kad popova nije bilo: kad napada sneg ili se digne voda i odnese most. Ova zla žena, prava lorfa i vrtirepka, često je stajala iza pulta mračne kamenorezačke radnje i koketovala sa meštanima koji bi došli da se pogode za jeftinu, a dobru ploču, ispod koje bi zanavek poklopili svoje najmilije, srećni što se naslednici krune, a njive i kuće ukrupnjavaju u njihovim rukama. Sanjala je o životu u velikom gradu uz nekog uspešnog vaterpolistu, kako je prva dama salona u koji svraćaju ugledni skakači s motkom i desetobojci, kako vodi pametne i društveno angažovane razgovore sa preskakačima kozlića i drugim parternim gimnastičarima. Taj bi salon, u kome bi bludeli namršteni dušebrižnički duhovi, bio ukrašen staklenom menažerijom likova jednog našeg znamenitog Tolstoja. Vodili bi se razgovori o stanju u domovima za napuštenu decu, o nebrizi za beskućnike i nedostatku preparata u zubarskim ambulantama.

Te ti tako naša dva tragaoca dođu na spasonosnu ideju da upišu vaterpolo, i dogodine se vrate po ženu.

Kobna izložba - kratki trash roman

Dodatak 1: Miroljubovo detinjstvo

Dodatak 2: Miroljubovo čeličenje

Dodatak 3: Miroljub na vlasti

Dodatak 4: Miroljub iscelitelj

Imaš i PDF za sve ovo.