10.7.2008.

Moj prijatelj iz Republike Hrvatske skoro svaki put kada dođe u Beograd u nekom kontekstu konstatuje da gotivi austrougarski način gradnje mnogo više nego anglosaksonski, tačnije – engleski.

Rekao je da voli debljinu austrougarskih zidova i generalno taj način gradnje. Voli stare, debele zidove. Čvrste, stamene zidove koji traju vekovima.

Dodao da je jedan njegov prijatelj za vreme boravka u Londonu u trenucima nervoze udario pesnicom u zid i da ga je probio. Probio je dakle engleski zid.

Ocenio da tako nešto nije moguće uraditi na čvrstoj površini austrougarskog zida.

Jasno je da tako nešto nije moguće ni u slučaju koneskog zida, ali to nije rekao on, to kažem ja.

Konstatovao da je engleski način gradnje oslonjen na tanke pregradne zidove i da je jedno prozorsko okno tamo standard za razliku od austrougarskih prozora koji imaju po dva okna.

Slušajući njega shvatio sam da i ja više volim austrouragski način gradnje. Volim debele ziodove i volim da se prozor sastoji od dva okna. Tako je to u Beču u Budimpešti.

Tako je kod mene u Beogradu, a cenim da je tako i kod njega u Zagrebu.

Drugar iz Zagreba zove se Branko Bogunović, a cenim da I njegov brat Goran Bogunović gotivi austrougarske zidove.

Moje ime je Đorđe Ilić.

Tekst čitao Goran Dimitrijević.