14.7.2008.

Dobro veče, ovo pre mene bio je Đorđe. Moje ime je Grožđe. Reći ću vam nešto o razlici između strašnog i smešnog.

Naime, ugledna beogradska umetnička grupa Ilegalni poslastičari nedavno je bila u Kini, što je sjajno.

Po povratku iz Kine, napravili su izložbu stvari koje su tamo nakupovali, što je takođe sjajno.

Neko im je na toj izložbi podrpisao niz tih stvari, što ne samo da nije sjajno nego je i strašno.

Ilegalni poslastičari su preko svoje mejling liste uputili poziv da se stvari vrate, što nije strašno ali je, složićete se, smešno.

To me podsetilo na ono kad u filmu "Gori, moja gospođice" Miloša Formana iz 1967. godine nestane svetlo, pa neko podrpiše nagrade sa tombole, pa voditelj tombole predloži da se ponovo ugasi svetlo, pa da onaj koji je pokrao nagrade vrati nagrade. Naravno, onaj koji je pokrao nagrade koristi ovu priliku da pokrade i ostale nagrade.

Pritom su ono Česi a ovo Srbi.

Ovo je prvi u nizu eseja vezanih za činjenicu da su poklonici Ilegalnih poslastičara, grupe Činč, grupe Krš, grupe Radost i drugih sličnih grupa pored ostalog - Srbi. Izuzimajući Gorana i Branka Bogunovića koji su Hrvati. Što samo po sebi i nije mnogo bolje, jer ima i Hrvata koji kradu, premda manje.

Belgijanci, međutim, ne kradu. Zato Herkul Poaro i jeste Belgijanac. Glavni razlog što Belgijanci ne kradu jeste taj što ne idu u vojsku. Srbi, međutim idu u vojsku, kao i mnogi Hrvati. Dve glavne stvari koje naučiš u vojsci su da lažeš i da kradeš.

Zato treba ukinuti vojsku i umesto nje obučavati ljude da postanu Belgijanci i da se u skladu s tim i ponašaju. Dakle, da ne lažu, da ne kradu i, uopšteno govoreći, da se normalno ponašaju.