11.10.2009.

Lepo je kad se u tvojoj državi odvija manifestacija Radost Evrope, i lepo je kad je himna ove manifestacije pesma Dušana Radovića. Ne bi valjalo da je u pitanju pesma Dušana Silnog, jer, kao što znamo, u takvoj pesmi stihovi ne bi glasili: "Sve što raste htelo bi da raste", nego: "Zbora sebrova da ne bude, i ako se desi, da se svima udari do dvesta batina i da se osmude pokretači".

Opet, tužno je što se ova manifestacija odvija u vreme kad u Beogradu jača fašizam, nacizam, jednom rečju srpski oblik ustaštva, vi znate na šta mislim.

E sad, uprkos raznim ustaštvima koje u poslednje vreme neguje naša država, razna kulturno-umetnička društva po Evropi su se skupila, imali su probe, radili su koreografiju, i eto, lepo, došli su svi. Mađari iz Pečuja, Bačaljmaša i Kiškunhalaša, Česi iz Jihlave, Olomouca i Kolina, Slovaci iz Novih Zamki, Malacki i Kuti, Ruuni iz Oradee, Krajove i Buftee, i tolki drugi.

Malo su svirali, malo pevali, igrali, bacali kamena s ramena, rvali se, padali, skakali pa opet padali. Mađari su lupali čizmama o patos, Austrijanci su valjda nešto jodlovali, Bugari su lovili medvede, Česi su se spaljivali na Vaclavskim Namjestima, ukratko, svako je radio šta je najbolje umeo. Najvažnije je da je muzika manje-više bila u skladu sa običajima tih zemalja, i bila je, kako da kažem, normalna.

A onda je došla srpska tačka.

Sara je zarežala, podvila rep i pobegla u drugu sobu.

Ljudi, šta je ono?

Zašto naša muzika za Radost Evrope liči na muziku za inicijaciju u neku sektu? Recimo ono u filmu "Širom zatvorenih očiju", znate sigurno na šta mislim. S tim što u tom filmu igra Tom Kruz, pa to onda ipak ne može da bude toliko strašno. A kod nas je to bilo baš strašno.

I što na Kolarcu upravo ide "Odakle si sele"?

I što voditeljka vesti na Studiju B nosi dres reprezentacije?

Ljudi sram vas bilo.

To nije smešno, to je žalosno.

Sedi, jedan.