Cinc | Skart home | Kalinjingrad | CV | Crtezi mog prijatelja | Kuvarice
Škart
prvi intervju u nekim domaćim novinama
Ako vam negde u gradu priđe zvezda estrade i ponudi vam velike pare u zamenu za malu pomoć oko nošenja frižidera uz stepenice (!), vi se, naravno, nećete začuditi, jer svi ste valjda čuli za skrivenu kameru. Ako vam, pak, dok otključavate kola kod Tašmajdana, priđe devojka u vanredno lepoj svetloplavoj jakni i ponudi vam vanredno ružan papirić u zamenu za (vašu) veliku sumu novca, vi se opet nećete začuditi, jer valjda ste čuli i za Parking-servis. Ali ako vas usred dvoiposatnog čekanja autobusa 48 kod Autokomande prepadnu dva naizgled povučena mladića u pratnji devojke sa fotoaparatom, i ponude vam svoj "bon za energiju" ili "pomoćni bon za preživljavanje" sa potpisom "Škart", još pritom ne tražeći ništa u zamenu, šta ćete uraditi? Hoćete li shvatiti da je vreme da najzad i vi odete do obližnjeg psihijatrijskog odeljenja, ili ćete možda radije jednostavno izmlatiti pomenutu dvojicu?
Multimedijalna grupa Škart začeta je još
1988. godine, kada su studenti arhitekture Dragan
Protić i Đorđe Balmazović
negde u zabačenom delu svog fakulteta otkrili potpuno neiskorišten
grafički atelje, gde su se, uz pomoć profesora Elima Grujića,
upoznali sa osnovnim grafičkim tehnikama (bakropis, aquatinta itd). Od
1990., počeli su da rade pod imenom "Škart". Izabrali su ga u početku
zato što su im se prilično često dešavale tehničke
greške, pa su rešili da se samim nazivom, kako kaže Protić,
"autonihilistički zaštite". Vremenom je greška na neki način
postala suštinski deo njihovog nastupa. To, naravno, ne znači da
u kasnije počeli da ih namerno prave (kao kad Rambo Amadeus "pogreši"
na gitari), jer svako ko je video izdanja Radija B-92, Medija-centra i "Žena
u crnom", ili časopise "Reč" i "Pro femina", koje "Škart" grafički
oprema, zna o kakvom je perfekcionizmu zapravo reč. Radi se prosto o
težnji da se omaška preokrene u vlastitu korist, o "estetici greške".
Zato autonihilizam u njihovom nazivu nema veze sa imenima kafića poput
"Bizar" i "Demode"... jer tu je u pitanju puka bombastičnost namenjena
privlačenju pažnje.
Pored onog što profesionalno radi, Škart
je pre svega poznat po već pomenutim projektima deljenja "beskorisnog"
materijala. Veliku akciju na Kalenić pijaci preduzeli su 1993. godine,
gde su deljene pesme pod zajedničkim nazivom "Tuga" (potencijalnog povrća,
potencijalne pohvale itd), štampane kombinovanim grafičkim tehnikama
na najgorem mogućem kartonu, sa uzicama za kačenje od poštanskog
kanapa. Reč je o banalnim tekstovima koje je Protić pod imenima
svojih prijatelja slao na poetski konkurs "Majska rukovanja" u Podgorici,
gde su gotovo listom ušli u finalni deo takmičenja (kao pride, neki
stariji učesnici festivala zaljubili su se u pojedine "autorke", što
je rezultiralo čak i jednim venčanjem). Ovakve postupke Protić
objašnjava kao svesnu poetsku manipulaciju žirijima u želji
da se pokaže koliko našu književnu scenu prati odsustvo kriterijuma.
U akcijama deljenja bonova i ostalog uvek se biraju najneadekvatnija moguća
mesta - pijace, autobuske stanice, seoski vašari, redovi za ulje i slično.
Kako kaže Protić, među "žrtvama" su ubedljivo najnedostupnije
domaćice, zatim dolaze na red penzioneri. Pre nekoliko godina, ljudi
su ih gledali sa iščuđavanjem, ne shvatajući svrhu nečeg
što ne promoviše stranku ili proizvod, i mnogi bi posle par koraka
bacali poklon u kantu za đubre, što Balzamović opisuje kao
svoja najkošmarnija iskustva u životu.
Danas su se ljudi, kaže Protić, promenili. Čuđenje sve
češće ustupa mesto tužnim pogledima i replikama tipa "meni
više ništa ne treba". U akcije se ide stihijski, bez posebnog plana.
I Protić i Balzamović sami sebe inače smatraju za stidljive
i povučene i nisu sigurni kako bi reagovali kada bi se njima nešto
slično dogodilo, ali jedan od ključnih momenata njihovog rada i
jeste želja da se iznenadi i bude iznenađen. "Škart" je tokom
poslednjih deset godina izlagao doslovce po celom svetu, i u nekim segmentima
je, kao što nažalost obično biva kod takvih grupa, bolje shvaćen
napolju nego kod nas. Valja reći i da je "Vračarski glasnik" prva
domaća novina za koju su pristali da govore. U okvir njihovog rada spada
i filmska, radio i video produkcija, a u planu je i "Škart-hor". Krajem
prošle godine, studentkinja FDU Tijana Morača promovisala je jedan
deo njihovih ranijih projekata u paviljonu "Veljković". Inače, najnoviji
u seriji pomenutih "bonova" je "bon za kraj", koji su nedavno počeli
da dele. "Kraj čega?" pitaće neko.
Luka Stanisavljević
Vračarski glasnik, 2000.
(malo pre odlaska onog)