Tajna Mikroba

Karakas, Venecuela, 08.01.2007.

Dragi prijatelji,

Drugi je dan Božića, a ja vam pišem šta je bilo juče, dakle, baš na Božić.

Kada smo napustili hrastovu šumu Irvasi su nekako snažnije povukli saonice, kao da su i oni osetili da ovo putovanje do kuće Visentea Rodrigeza traje već suviše dugo.
Kao da je i njima na neki način dosadilo da slušaju nas kao i poruke sa kasetofona.

Imao sam utisak da se u njihovom, sada već jako brzom trku oseća bes i da ga ispoljavaju upravo tom brzinom kojom su vukli saonice. Sa druge strane, međutim, nisam nikako mogao da spojim Irvase sa besom, nisam mogao da zamislim gnevnog Irvasa.

Ipak, predložio sam Toresu da ako je moguće ne pričamo dok ne stignemo, da ne iznerviramo Irvase.

Saonice su jurile punih dvadeset minuta, a onda smo osetili da se tempo lagano smanjuje, i pomislili smo da je konačno ovaj pomalo čudan pud od naše kuće do kuće Visentea Rodrigeza završen.

Saonice su išle sve sporije, a onda su konačno stale.

Još uvek smo imali poveze na očima kada smo čuli nečiji glas:

"Guten morgen! Mein name ist Karl-Heinz Rummenigge. Gehen Sie immer nur gerade aus!" *

Momentalno smo skinuli poveze, i tada sam video da nam je dobrodošlicu poželeo zaista lično Karl-Hajnc Rumenige, jedan od najvećih fudbalera nemačke reprezentacije koga sam gledao na dva svetska prvenstva.

Nisam mogao da verujem. Naravno, Rumenige je bio znatno stariji, prošlo je zaista mnogo godina od svetskog prvenstva u Meksiku 1986. godine, ali je u suštini zadržao svoj lik, i bilo ga je lako prepoznati.

Stajali smo tako nekoliko sekundi, bez bilo kakve dalje priče, a onda nam je Rumenige dao kasetofon na kome se nalazila ceduljica na kojoj je pisalo "Pritisnite PLAY"

To smo i učinili, a onda čuli poznat glas:

"Ha-ha-ha-ha! Voleo bih da sam vam video face kada vas je pozdravio Rumenige, ha-ha-ha, dobar štos,a? Rumenige, ha-ha-ha, nego, deco draga, čuli ste šta vam je Rumenige rekao, cenim da bar malo razumete nemački, prema tome deco, samo pravo, ovim putićem, čekam vas."
Skinuli smo hrastovu granu sa saonica i krenuli putićem.
Rumenige je naravno nestao.

Hodali smo dva minuta, a onda ugledali veliku kamenu kuću koja nije bila ni malo nalik na kuće koje se ovde mogu videti, ni nalik na klasične južnoameričke kuće.

Zamišljao sam kuću kao iz stripova o Mister Nou, nekavu hacijendu, ili jednostavnu latino kuću, a ono što se pred nama nalazilo bila je kuća koja je najviše podsećala na one kuće u koje je dolazio Herkul Poaro u romanima Agate Kristi, ili na one kuće u koje su dolazili Šerlok Holms i Dr. Vatson u romanima ser Artur Konana Dojla.

Kada smo bili sasvim blizu kuće shvatio sam da kuća po svim svojim spoljnim detaljima najviše podseća na Chartwell koji se nalazi u srcu Kenta, shvatio sam da kuća koja je pred nama najviše podseća na onu u kojoj je živeo ser Vinston Čerčil.

Setio sam se toga zato što kod kuće imam jedan prospekt pod nazivom "Chartwell" koji sam listao više puta.

U trenutku kada smo skoro sasvim prišli kući, otvorila su se velika ulazna vrata i pojavio se Visente Rodrigez.

Ponovo je bio obučen kao Deda-mraz, samo je ovoga puta umesto crveno-belog ogrtača i crveno-bele kapice imao svetlo-plavo-beli ogrtač i svetlo-plavo-belu kapicu.

Odmah nas je pozdravio:

"Ranije su svi Deda-mrazovi imali svetlo-plavo-bele ogrtače i iste takve kapice, a onda je zbog Koka-Kole to promenjeno, da li ste to znali deco,a?
Eee, vidite deco, ja sam čuo da je baš tako bilo, pa sam rešio da danas budem u ovoj odeći, nego dobro mi došli deco, Hristos se rodi, uđite, samo uđite, hajde, samo izvolite, nemojte se plašiti mog psa, nema razloga da se plašite, bobtejlovi su divni, videćete, odmah će vam biti drag, hajde sad uđite."

Tores i ja smo u isto vreme glasno rekli: "Vaistinu se rodi!"

Visente je kao iz topa uzvratio: "Aaa, nisi zaboravio Tores, eee, pa da znaš da mi je drago zbog toga, drago mi je da nisi zaboravio ono što te je Mikrob naučio, da znaš da mi je drago zbog toga...mmmm to je lepo..mmmm. to je baš lepo, hajde sada, izvolite u moju kuću."

Tek što smo načinili prvi korak, Deda-mraz je zavukao ruku u džep, zatim je brzo izvukao iz džepa i ka nama su već u sledećem trenutku poletela zrna pšenice i kukuruza.

Visente je povikao: "Malo običaja deco, malo običaja, to je meni simpatično, baš mi je to simpatično!"

Ušli smo zatim u kuću, i odmah po ulasku ka nama je dotrčao prelepi bobtejl koji je momentalno počeo da liže našu obuću, i vrlo brzo smo i Tores i ja bili skroz izbalavljeni po cipelama, ali nam to nije uopšte smetalo, jer je ovaj pas bio beskrajno mio, baš kao što je to Deda-mraz rekao.

Visente nam se ponovo obratio: "Ee deco, ovo je Bond, rekao sam vam da je miroljubiv moj pas, vidite da nema razloga da se plašite, samo će vas malo izbalaviti ali to je sve."

Zatim se okrenuo ka svom psu: "Bond, hajde pusti goste da se opuste, hajde, sedi na mesto, a vi deco, raskomotite se, hajde, sedite, pa da nazdravimo."

Soba u koju smo ušli bila je velika, poput onih soba u kojima je na kraju filmova po romanima Agate Kristi detektiv Herkul Poaro objašnjavao prisutnima ko je ubica.

Kada sam malo bolje pogledao, shvatio sam da je soba bila skoro potpuno ista kao soba u kući ser Vinstona Čerčila. Pogledao sam iznad kamina koji se nalazio u središtu sobe, a onda se ispostavilo da to nije ni malo slučajno.

Iznad kamina nalazio se veliki portret upravo ser Vinstona Čerčila.

Preko puta kamina, nalazila su se jedan naspram drugog dva velika kauča, a pored njih dve velike, lepe fotelje. Na krevetima naravno, mnogo šarenih jastuka.

Pored kamina dva udubljenja u zidu koja su praktično pretvorena u police.

Vinsent je primetio da Tores i ja proučavamo prostor, pa nas je prekinuo u razmišljanju:

"Aaa, vidim deco da proučavate, lepo, lepo, to mi se dopada, jeste, vidim da vam je jasno da sam prostor uredio kao i ser Vinston Čerčil, to je jednostavno zbog toga što mi se svideo Čerčilov enterijer. Nego deco, sada sedite na kauč ili u ove fotelje, a ja ću da vam sipam ovo vino, pa kad malo nazdravimo, počinjem priču."

Tores i ja smo seli na kauč, a Visente je otvorio jednu bocu belog vina.

"Ovo je deco Međaš beli. To je stono suvo belo vino koje ima 11,5% alkohola.
Međaš beli je vino nastalo u modernom tehnološkom postupku od vrhunskih sorti grožđa Šardone, Savinjon, Muskat Otonel, ne gubeći vezu sa predačkom dušom, čuvajući u sebi svu energiju prošlosti.

Preporučujemo ga uz ribu, pileće meso i ostala lagana jela, sa optimalnom temperaturom serviranja od 10-12 stepeni celzijusovih.

Proizvodi i puni: A.D. VINO ŽUPA Aleksandrovac, Kruševačka 36, Srbija"

Odmah je nastavio:"Deco, ovo piše na etiketi,nisam ja izmislio, ha-ha-ha, hajde živeli deco, Srećna Nova godina, Srećan Božić!"

"A sada deco, nastavio je Visente, ono zbog čega sam vas pozvao, ono zbog čega smo se okupili.

Vas naravno, najviše zanima šta ću vam reći o Mikrobu. Vidite, vaš i moj veliki prijatelj Saša Marković nije Saša Marković Mikrob, već Mikrob Saša Marković. Da, deco, Mikrob Saša Marković.

Da, vam malo pojasnim. Deco, kao što u situaciji kada je reč o nekome ko je doktor, mi ispred njegovog imena pišemo Dr. tako isto ispred Sašinog imena pišemo Mikrob.

To je njegova titula. Da, deco, Saša Marković ima titulu. To je titula Mikroba."

Tores i ja smo se pogledali, naravno, bili smo potpuno u šoku.

Vinsent je to primetio ali je nastavio:

"Da,da, znao sam da nakon ovoga što sam vam rekao, mora da sledi vaše čuđenje, ali to je meni potpuno razumljivo, ja vas potpuno razumem deco, vaš Mikrob Visente Rodrigez vas potpuno razume.

Tores i ja smo se ponovo pogledali, i skoro istovremeno uzviknuli: "Vaš Visente Rodrigez?!"

Deda-mraz je nastavio: "Da, deco, da, i ja sam Mikrob, tačnije bivši Mikrob, Mikrob u penziji ako baš hoćete, ha-ha-ha, ja sam deco bio Mikrob pre nego što je Saša dobio tu titulu, tačnije, pre nego što sam Saši preneo tu titulu.

Želeo bih sada, da moje dalje izlaganje, ako je to moguće, saslušate pažljivo do kraja, bez nepotrebnog prekidanja.

Vidite deco, Mikrobi postoje više stotina godina. Ako mislite da se šalim, uzmite ovaj kasetofon i naravno pritisnite PLAY."

Tores i ja smo uzeli kasetofon i pritisnuli PLAY. A, kada se traka malo odmotala čuli smo:

"Zdravo živo! Ovo je leeepi ritam srca. Živeti je toplo, živeti je toplo! Slušajte Visentea, slušajte Visentea, to je sve tačno, to je tačno!"

Tores i ja smo istovremeno poskočili. Bio je to glas Saše Markovića Mikroba.

Deda-mraz je onda nastavio:

"Dakle, ako ne verujete meni, verujte Saši, mada mislim da sam do sada stekao vaše poverenje.
Zato, nastavljam. Mikrobi dakle postoje više od stotinu godina, bar prema pisanim podacima, a moguće je da postoje i duže, ali, mi se ovde držimo samo pisanih tragova.

Prvi pisani tragovi koji upućuju na postojanje i delovanje Mikroba na evropskom kontinentu su dokumenti koji se naravno nalaze u starim knjigama, a ja ću vam sada pročitati deo iz knjige pod nazivom "Stari Grci" u kojoj pod naslovom "Kazalište" piše sledeće:

"U Ateni su u 5. stoljeću Eshil, Sofoklo i Euripid pisali tragedije zasnovane na drevnim mitovima. Uloge- muške i ženske igrala su dvojica ili trojica glumaca koji su nosili maske.

Nasilna radnja, npr. Osljepljenje kralja Edipa, zbivala se izvan pozornice, ali gledaoci su znali biti veoma dirnuti onim što su vidjeli i čuli.

Komične drame žestoko su i veselo napadale tada poznate osobe. Čak su se i bogovi mogli ismejavati."

"Deco", nastavio je Deda-mraz, "ovo piše u knjizi koju je Školska knjiga iz Zagreba izdala 1979. godine.
Ovo je vidite jedna tanka,mala knjižica, ali to je urađeno planski, da bi se debljinom knjige, tačnije njenom ne debljinom prikrila prava vrednost teksta koji ona u sebi sadrži.

A, ovde je upravo izneta suština priče o Mikrobu, iako je šire čitalačko telo uvereno da je ovde opisano samo to kako je funkcionisalo atinsko pozorište, ovde se nalazi tajna Mikroba, ovde, u samo ovoj jednoj rečenici nalazi se sve.

U ovom tekstu praktično piše da postoji nešto što se odvija iza pogleda gledalaca.
Gledaoci znači, čuju delove teksta, ali ne vide izvođača. Tu leži osnova radijskog emitovanja emisije "Lepi ritam srca", a ono što sam vam pročitao opisuje javno izvođenje "Lepog ritma srca", i moram da vam kažem da mi je veoma drago što planirate da u sredu 11. januara izvedete program "Lepog ritma srca" pred publikom u Narodnoj biblioteci, jer to jeste upravo ono što je početak "Lepog ritma srca", vi praktično planirate da nastavite ono što je započeto u staroj Grčkoj, ono što je započeto u Atini, ono što su Mikrobi radili više stotina godina.

U ovom tekstu deco, piše da su glumci imali maske. To su maske koje su izrađivali Mikrobi tog vremena. To su slične ili iste maske poput onih koje će mnogo vekova kasnije praviti i Saša Marković.

Deco, te pozorišne atinske predstave, jesu svakako pozorišne predstave, ali jedan njihov veliki deo jeste zapravo "Lepi ritam srca" samo se o njemu uvek govorilo prikriveno, naročito kada se odnosio na kritiku bogova ili kraljeva.

Zbog toga su često i tada kao i danas Mikrobi bili ometani u poslu, zbog toga su bili ponekad proganjani, zbog toga su razni ljudi ometali javno izvođenje "Lepog ritma srca"

Zbog toga je deco, tajna Mikroba strogo čuvana, zbog toga su se Mikrobi s vremena na vreme sklanjali, zbog toga su nestajali. Zbog toga je nestao i Saša Marković Mikrob.

Zbog svega toga priča o "Lepom ritmu" i priča o Mikrobu je vrlo često pisana simbolično, pisana je tako da nije odmah jasno da je reč upravo o "Lepom ritmu", pisana je tako da se ne zna da govori o Mikrobu.

Vidite ovu knjigu deco, to je "Da Vinčijev kod", i to ste čitali pretpostavljam.
E, vidite, u njoj piše da kada se jednom otvore oči za Sveti gral, onda se on može videti svuda. U slikarstvu, u muzici, u knjigama. U knjizi dalje piše da se on može videti čak i u crtanim filmovima, luna parkovima i popularnim filmovima.

Ovo deco naravno može da se odnosi na skrivene poruke bilo koje vrste, jer je u suštini cilj skrivenih poruka i simbolizma uopšte da nešto sačuva, odnosno da nešto sakrije, ili možda još preciznije da nešto otkrije upravo kroz skrivanje.

U knjizi koju sam spomenuo deco, dalje piše da je poput Leonarda, Volt Dizni voleo da ubacuje skrivene poruke i simbolizam u svoju umetnost.

Zatim piše da se većina Diznijevih skrivenih poruka ticala religije, paganskih mitova i priča o potčinjenoj boginji, kao i to da nije slučajno Dizni ponovo ispričao bajke poput Pepeljuge, Uspavane lepotice i Snežane i sedam patuljaka jer se one po njemu sve bave temom sputavanja ženskog božanstva.

Ja vas deco ne bih dalje zamarao citatima iz ove knjige zbog toga što se o njoj mnogo govorilo i pisalo tokom protekle dve godine, znam da ste želeli vi to ili ne, odgledali niz dokumentarnih emisija na tu temu na raznim TV kanalima.

Knjigu sam naveo deco kao primer koji pokazuje da postoji čitav niz priča i predanja koja u sebi sadrže skrivene poruke.

To vam sve pričam zbog toga što i istorija Mikroba ima svojih skrivenih elemenata. To vam deco, sve pričam zbog toga što i tajna Mikroba jeste nešto što se čuva i prenosi putem simbola kroz književna, filmska, pozorižna i druga dela.

To vam pričam zbog toga što postoje dela koja u sebi nose priču o Mikrobu i na neki način "Lepom ritmu srca", a da vi deco toga niste bili uopšte ni svesni.

Navešću vam samo neke primere koji su zapravo priča o Mikrobu, a da se to čak i ne naslućuje.

Priča o Fantomu deco, setite se samo te priče, i odmah će vam biti jasno da Fantom ima svoju tajnu baš kao i Mikrob. Setite se da strip o Fantomu govori o tome da Fantom nije jedan jedini lik, već je Fantoma više, postoje čitave generacije Fantoma i njihova istorija ide daleko u prošlost.

Kada jedan iz generacije Fantoma oseti da je vreme da titulu Fantoma preda sledećem, on to zapravo i čini, i onda onaj koji dolazi posle njega oblači odelo Fantoma, stavlja masku, a neko ko ne zna tu tajnu, živi u ubeđenju da je Fantom jedan isti lik koji hoda vekovima, i zbog toga Fantom i jeste poznat kao duh koji hoda.
Priča o Fantomu je priča o Mikrobu.

Dalje deco, roman Herberta Džordža Velsa "Rat svetova" po kome je snimljen i istoimeni film jeste opet simbolična priča o Mikrobu.

Setite se deco da na kraju filma, Marsovce koji su praktično napravili pravu pustoš na Zemlji, uništavaju upravo mikrobi.

To uopšte nije slučajno deco. Nije slučajno to da su jedini lek protiv Marsovaca bili baš mikrobi.
U ovom delu nema čak ni toliko zatvorene forme simbolizma.
Ovde se čak, vrlo otvoreno kaže ko je pobedio Marsovce. Ovde se koristi ime. Ovde se jasno kaže da su mikrobi pobedili Marsovce.

Idemo dalje deco, gledali ste "Ratove zvezda" Džordža Lukasa. Setite se da se tamo jasno kaže: "Neka sila bude sa tobom." Deco, Mikrob je ta sila. Deco, Sila se odnosi na Mikroba.

Pa, onda još malo dalje deco, film "Lov na Zeleni dijamant" sa Majklom Daglasom i Ketlin Tarner. Opet, deco priča o Mikrobu. Lov na dijamant je lov na Mikroba, jer setite se deco da Mikrobi povremeno nestaju, baš kao što je sada nestao Mikrob Saša Marković

I nije veličina ovoga dela smo u tome što predstavlja lov na Mikroba, ovde je Mikrob predstavljen kao dijamant.

Setite se deco filma "Odiseja u svemiru 2001". Setite se koliko je tamo bitan onaj Monolit kojeg pronalaze najpre oni majmuni na početku filma, a zatim i ljudi. Monolit je Mikrob deco.
Ono bojažljivo pipanje Monolita od strane najpre majmuna a potom i ljudi je zapravo pipanje tajne Mikroba, to je dodirivanje tajne, to je kontakt sa Mikrobom kao takvim.

Još nešto deco, sigurno ste čitali knjigu ili pogledali film "Gospodari prstenova"

Vidite, naročito prvi deo pod nazivom "Družina prstena" ima u sebi elemente priče o Mikrobu.
Tačnije, ima na naki specifičan način elemente priče o ekipi "Lepog ritma srca"
Ekipa koja ide i nešto traži, eto, razmislite i sami pa će vam biti bar malo jasnije.

Postoji i jedna serija koja na izvestan način govori o ekipi "Lepog ritma srca"
To je serija o Banetu Bumbaru, Goci, Ušketu, Boci, Mikiju, Seki, Taletu, Olji, Sretenu i baki Elviri. To je serija "Grlom u jagode" deco, to je ta serija.

Nije slučajno što baš glavni lik nosi nadimak Bumbar. Podsetiću vas da je Saša Marković pre nego što će postati Mikrob dugo bio poznat pod nadimkom Bambus. Ima li tu neke sličnosti.
Razmislite sami. Mislim da se zaključak nameće.

Saša Marković je naravno često i u vreme kada je već uveliko postao Mikrob koristio stari nadimak Bambus da bi prikrio novi, pravi identitet. Da bi opstao naravno. Da bi pravio priloge i priče. Da bi opstao "Lepi ritam srca"

Setite se samo onoga o čemu je razmišljao Bane Bumbar. Pogledajte njegove nedoumice, njegove probleme, njegova maštanja, njegove želje, ideje.

To su nedoumice, problemi, maštanja, želje i ideje jednog Mikroba.

Pričao sam vam o nekim podacima koji se nalaze u knjigama, pravio sam vam poređenja, pokazao sam vam primere. Na vama je da do prihvatite i da verujete da će tajna biti sačuvana ali i prenošena.

Na samom kraju moram da vam kažem da je svako ko postaje Mikrob dužan da položi zakletvu.

Morate da znate da onaj koji postaje Mikrob mora da stavi masku na lice i da kaže:

"Zdravo živo!

Danas kada postajem Mikrob, dajem časnu Mikrobovu reč da ću marljivo učiti i raditi i biti veran drug.
Da ću nastaviti da pravim maske kao i svi Mikrobi pre mene, da ću izlagati maske i deliti ih prijateljima, da ću praviti eksponate za izložbe i da ću i sam biti eksponat, da ću posećivati događaje na kojima ima muzike, da ću pomagati svakome ko svira ili peva i to na sve moguće načine,

Da ću praviti instalacije i performanse i da ću posećivati mesta na kojima se nalaze instalacije i na kojima se izvode performansi,

Da neću dopustiti da u ekipi "Lepog ritma srca" ima manje od pet članova,

Da ću zahtevati od svojih saradnika da prave priloge za "Lepi ritam srca", i da ću i sam praviti priloge,

Da ću uvek biti spreman na saradnju sa drugim Mikrobima i da ću putovati u sve zemlje kako bi se o svemu dogovarao sa Mikrobima iz drugih zemalja,

Da ću kao pravi Mikrob biti u stanju da prepoznam buduće Mikrobe, i da ću kada dođe vreme predati titulu Mikroba svom nasledniku.

Obećavam i to da ću se sećati Mikroba koji su to bili pre mene i da ću im biti zahvalan,

Obećavam da ću živeti toplo, i da neću pre vremena postati Bambus ili Ganeša."

Eto, deco, to je ta priča zbog koje sam vas zvao. Sada vam je jasno da su pokušaji Saše Markovića da uzme novi nadimak i da postane Ganeša bili samo način da se sačuva identitet Mikroba i naravno tajna Mikroba.

Sada vam je jasno zašto sam vam u onoj poruci rekao: "Vaš Mikrob", da, ja sam bio Mikrob koji je tu titulu predao Saši Markoviću, mada sam vam to na početku već kazao."

Tores i ja smo bili potpuno skamenjeni. Potpuno u šoku. Sedeli smo bez reči, kao spomenici.
Tada je Visente prekinuo tišinu:

"Ha-ha-ha-ha, izvinjavam se ali morao sam da se nasmejem. Izrazi vaših lica su za fotgrafiju, ha-ha-ha, ali ja vas potpuno razumem, i ja sam tako izgledao kada sam prvi put slušao ovu priču.

Zato hajde sada da ručamo, jer sada morate da idete, mislim Tores treba ovde da ostane, ali ti svakako moraš da se vratiš u Beograd. Ovde više nisi siguran. Lovci na Mikrobovu tajnu ti mogu ući u trag. Zato, ručajte, a onda adio, a onda do viđenja, onda ćao!"

Tada sam shvatio da je moj boravak u Karakasu završen. I to je bilo to. Saša Marković ima titulu, on je Mikrob Saša Marković.

E,da ne zaboravim, za ručak nam je Visente spremio prebranac, svinjsko pečenje, zelenu salatu, rusku salatu, baklave, štrudlu sa makom.

I tako dok smo Tores, Deda-mraz, i ja ručali u sobu su jedan za drurim ušli Felipe, Oskar, Pablo, Venizelos Teodorakis, Dr. Sokrates i Rumenige.

Tores i ja smo bili šokirani.

Sve je bilo dogovoreno. Tores i ja smo imali izraze čuđenja, a Felipe, Oskar, Pablo, Venizelos, Dr. Sokrates i Rumenige su se smejali.

Tada je Deda-mraz Visente Rodrigez rekao: "Deco, sada je vreme da krenete. Tores, ti ostaješ u Karakasu i mi se svakako vidimo, ali morate ići zajedno do aerodroma , i naravno da li trebam da vam kažem da će vas do aerodroma odvesti moji Irvasi, ha-ha-ha, idete saonicama pravo na aerodrom, ha-ha-ha-ha, i setite se da mi još ne znamo gde je Mikrob, postoje neki podaci da je viđen u Beču, pa vi razmislite šta vam je činiti, ha-ha-ha, vidimo se deco, brzo na saonice, brzo, brzo!!"

Tores i ja smo istrčali iz Visenteove kuće, uskočili na saonice, a Irvasi su ponovo krenuli. Bio je to poznati osećaj.
Bond je lajao i trčao za nama do kraja one uske staze, a onda se vratio. Felipe, Oskar, Pablo, Venizelos, Dr. Sokrates i Rumenige su mahali.

Mahao je i Deda-mraz Visente Rodrigez.

Dragi prijatelji, ne znam da li treba da vam kažem kakve su izraze lica imali oni koji su se zatekli na aerodromu u trenutku kada smo Tores i ja na saonicama koje su vukli Irvasi došli do aerodromske zgrade.

Eto, dragi prijatelji, i poštovaoci "Lepog ritma srca" to je to, to je ta priča. To su Nova godina i Božić u Karakasu.

Vidimo se na u "Zoni Zamfirovoj" osmog januara, a posle i u Narodnoj biblioteci 11. januara.

Veliki pozdrav,

Đorđe