Ako može Supermen...

Dobro veče,

Sigurno ste se pitali zbog čega ljudi piju ili zbog čega ljudi često piju, ili zbog čega ljudi ne prestaju da piju ili zbog čega ljudi uopšte piju.

Drugim rečima sigurno ste se često čudili zbog toga što je jedna od najčešćih scena našega vremena ali i svih ranijih vremena scena čoveka sa čašom.

Naravno, danas je u pitanju scena čoveka sa čašom. Nekada je to bila scena čoveka sa mešinom vina, ili scena čoveka sa peharom, pa scena čoveka sa krčagom, pa nešto kasnije scena čoveka sa bokalom, pa samo sa flašom, pa samo sa čašom, pa sa čašom i flašom u isto vreme, pa sa gomilom flaša, pa sa gajbom, pa sa dve gajbe, pa sa lozom, pa sa bezbroj loza.

Suština je ipak u konzumiranju nekakvog alkohola. Da li je to vino, pivo, viski, rakija, tekila ili šta drugo nije ni važno.

Važno je da se cevči, važno je da se toči, da se ispija, da se roka, da se razvaljuje, da se odvaljuje, da se napija, da se opija, da se uništava alkohol.

Ono što je u celoj priči koja je vezana za alkohol bitno je to da onaj koji pije uvek ima opravdanje zbog čega to čini.

Najčešće onaj koji pije kaže da mora da se malo opusti, ili da mora malo da se isprazni, ili da mora malo da proslavi ili da mora malo da se oraspoloži, ili da mora malo da se prekine, ili da mora malo da mu ga da ili da mora na taj način da malo zaboravi svoje probleme ili opet šta god.

Suština je dakle u traženju razloga i objašnjenja zbog čega se konzumira alkohol.

Tako se najčešće kaže: "Pa ako je mogao Al Paćino da pije mogu i ja!" ili "Ako je mogao Čarli Čaplin da popije mogu i ja!" ili pak "Ako je mogao Čerčil da popije, pa valjda mogu i ja!"

Možda je još gore i još strašnije kada neko kaže:" Ma, znaš šta, ako je mogao Oktavijan Avgust da popije, pa onda nije strašno ako ja malo popijem." ili "Ma, ako je Deda-Mraz došao pijan na predstavu, pa nije valjda strašno da se i ja jednom napijem." Ili "Ma, vidi, ako je Henrik 8. voleo da popije, neće valjda neko da mi kaže da je strašno da i ja popijem!"

E, vidite, strašno je.

Strašno je da se opravdanje za opijanje traži u opijanju drugih, a posebno u opijanju Al Paćina, Čerčila, Čarlija, Hemfrija Bogarta, a još strašnije je da se opravdanje za sopstvena pijanstva traži u pijanstvu Oktavijana Avgusta, Cezara, Ruzvelta, Staljina, Regana, Jeljcina, Hruščova, Bakunjina, Ljermontova, Puškina, Lenjina, Gorbačova, Brežnjeva, Solženjicina, Kasparova, Turgenjeva, Ševarnadzea, Leonova, Karpova, Sabonisa, Marčuljonisa, Kuznjecova, Rodofinikina...

Najstrašnije je da se opravdanje za opijanje traži u opijanju nekakvoga Deda-Mraza.

Umesto svega toga potrebno je da ljudi pre nego što posegnu za čašom pokušaju da se sete jedne tako jednostavne situacije i da onda ta situacija bude opravdanje za njihovo pijanstvo.

To je situacija u kojoj je za čašom, ili još preciznije za flašom posegao sam Supermen ili Supermen lično i to pre nego što će se obračunati sa samim sobom.

Potrebno je dakle da se ljudi podsete da je i Supermen nekada umeo da popije i da onda to bude opravdanje za njihovo buduće pijanstvo.

Dakle potrebno je da ljudi pre nego što će se napiti jednostavno kažu:

"Ma, znaš šta, ako je Supermen popio, e onda mogu i JA!"

Eto. To je tako jednostavno. Popijte ponekad zbog Supermena.

Ako je Supermen mogao da se napije, pa napijte se i vi!

Ako može Supermen, onda možete i vi!

Živeli!