Kobna izložba
kratki trash roman
Luka Stanisavljević ---
Uroš Miloradović
Ilustracije: Đorđe Ilić
(imaš i PDF)
Mladi
Miroljub radio je u gradskoj rubrici jednog od naših viđenijih
dnevnih listova. Događaji koje je pokrivao odvijali su se uglavnom
uveče, kada bi strana bila već uveliko predata u štampu,
tako da je vesti pisao sutradan i izlazile bi tek prekosutra. To ga je
u početku nerviralo. Osećao se kao pekar koji prodaje bajato
pecivo. Mrzeo je bajato pecivo.
Vremenom je počeo da radi ovako: obavestio
bi se što je moguće bolje šta će se događati,
pokupio bi telefonom izjave ključnih učesnika - i napisao bi
vest unapred.
I to je funkcionisalo bez problema. Urednica mu
je bila toliko lenja i nezainteresovana da nije ni obraćala pažnju,
a događaji sa kojih je izveštavao bili su dovoljno beznačajni
da bi njihov tok bio predvidljiv, bar što se tiče detalja neophodnih
za pristojnu vest. U pitanju su najčešće bili koncerti
u galerijama, dodele školskih nagrada, književne večeri
raznih baba, prve klape na snimanjima televizijskih serija i proslave
kojekakvih jubileja. U prvo vreme imao je bar toliko savesti da uveče
proprati dešavanje, za svaki slučaj. Ako ništa drugo, uvek
bi se našla neka votka, “Koka-Kola” domaće izrade
i širok asortiman zanimacija za zube. Posle nekog vremena prestao
je i to da radi. Shvatio je da nema svrhe.
Jednog dana na stolu je zatekao pozivnicu.
Uz kratak informativni tekst stajala je loša reprodukcija akvarela
- profil Deda Mraza sa kukastim nosem i zakržljalom bradicom. Sudeći
po nežnoj liniji čela, autorka je prvobitno zamislila profil
neke ljupke devojke, pa se u sred posla predomislila. U donjem delu slike
pisalo je “Nisam ja.” Miroljub zakoluta očima, pročita
generalije i sede za kompjuter. Posle par minuta u folderu je već
bio tekst:
Naša nepravedno marginalizovana slikarka
Ljubina Sredojević sinoć je u prepunoj kafe-galeriji 'Nautilus'
otvorila svoju drugu samostalnu izložbu. Posetiocima se na odzivu
zahvalio njen profesor Rodoljub Janković.
Glavne karakteristike vizuelnog prosedea Ljubine
Sredojević jesu sklonost groteski izražena kroz tendenciju ka
spajanju disparatnih kvaliteta, te naglašena multimedijalistička
ekscitativnost kao savremeni vid emisije emotivnog sadržaja. Kako
je istakao profesor Janković, na njenim slikama primetna je i jedna
“pozitivna drskost” u odabiru kolorita, kao i naglašena
“scenskost”, kojoj značajno doprinosi specifično
poligonalno sasređeno posvetljavanje, možemo reći jedinstveno
u našoj novijoj vizuelističkoj praksi.
Naravno, oko naslova ovaj put nije morao da lupa
glavu. Sintagma “pozitivna drskost” došla je kao poručena.
Popio je još jednu kafu i otišao kući. Veče je proveo
gledajući fudbal.
Sat vremena pre planiranog otvaranja izložbe
u “Nautilusu” je izbio požar. Izgorele su asure, električne
instalacije i Ljubina Sredojević koja je upravo kačila slike.
A da, izgorele su i slike.
Kao što obično biva, baš te večeri
se namestilo da najveća budala u redakciji bude dežurni urednik,
tako da su novine sutradan izgledale veselo. Na gradskoj strani bila je
Miroljubova „vest” o izložbi, a na dežurnoj - vest
njegove starije koleginice o “poraznoj smrti mlade i sve priznatije
umetnice Ljubine Sredojević”.
Ujutru su ga u redakciji gledali nekako čudno,
njemu naravno nije bilo jasno zbog čega. Onda mu je kolega Miloš
uz svoje idiotsko cerekanje gurnuo pod nos dežurnu stranu, sa kažiprstom
ispod naslova “Oganj sažegao stvaralački uzlet”.
“Ona je opsednuta ognjem. Je l' se sećaš
kad je imala naslov “Oganj plamti sedamdeset godina”? A je
l' znaš za šta je to bilo? Za godišnjicu krematističkog
društva “Oganj”! To je bilo baš kad sam se ja vratio
sa Malte...”
Miroljub ga naravno nije slušao. Čitao
je tekst ispod njegovog kažiprsta (to mu je bio valjda prvi put da
pročita neki tekst na dežurnoj strani). I već posle prve
rečenice bilo mu je jasno šta ga čeka.
Otišao je da se umije. Pokušavao je
da sredi u glavi odgovore na pitanja koja će uslediti. Jer, on sad
ima da prođe seriju diskusija.
Prvo će da ga kinji urednica. Kako je ona
u njega imala poverenje. Kako mu nikad nije sekla tekstove. Kako je on
majmun. Kako mu je i tata verovatno bio majmun. Kako takvi treba da idu...
Pa će morati da se izvinjava ucveljenoj rodbini
preko telefona: “Ne, gospodine, ne drogiram se. Meni je zaista žao,
došlo je do zabune, objavićemo sutra izvinjenje i ispravku...
Ne, nema potrebe da mi šaljete bilo koga, nije bilo nikakve loše
namere... Znate, kompjuteri... Ja vas molim da me saslušate... Nije
bitno da li imam dete, nemam dete... Razumem vas potpuno, rekao sam -
objavićemo...”
Međutim, kad se pogledao malo bolje u ogledalu,
shvatio je zašto su ga u redakciji gledali čudno kad je došao
- jedan zuluf mu je bio upola kraći od drugog. Zato su ga čudno
gledali.
„Pa ovde niko nije provalio šta se
desilo”, sinulo mu je u glavi.
I rešio je da se pravi lud.
Otišao je kod urednice sa obiljem novih ideja.
Napraviće priču sa visećim peračima prozora. Pa će
da uvede novi pijačni barometar, za diskove kod SKC-a. Pa će
da intervjuiše Kubance što sviraju u Knez-Mihajlovoj, pa ovo,
pa ono. Ona ga je slušala i klimala glavom, nezainteresovano kao
i uvek. Njen posao je bio da napuni stranu određenim brojem slovnih
znakova, s tim da vesti ne budu baš iz Novog Sada, pošto u zaglavlju
piše “Beograd”.
Popodne je otišao na neku buđavu promociju,
vratio se, ukucao tekst i već se spremao da krene kući. Nebo
se oblačilo, vazduh je postajao gust i težak, činilo se
da će početi nevreme. Redakcija se polako osipala, tu i tamo
glavinjali su oni što uvek govore da imaju nešto da završe.
Trojica za stolom u uglu igrali su preferans. Koleginica iz dežurne,
sumorna ljubiteljka svega prolaznog što na kraju zasluži pročišćujući
oganj krematorijuma, bezvoljno je otvarala pasijans na kompjuteru. Pepeljaru
je punila zadivljujućom brzinom.
Miroljub zatvori oči sa željom da, kada
ih otvori, sve bude potpuno drugačije. Klonule glave u šakama,
čuo je huk koji se odnekud približavao. Iznenada, u blizini
tresnu grom, i za trenutak nestade struje. Koleginica zabavljena pasijansom
kratko ciknu. U mraku se slomi nešto, potom se upališe žmirkva
svetla. Vrata se širom otvoriše, gurnuta nevidljivom rukom.
U sobu su ušla tri muškarca i jedna mlada žena.
„ Vi se potpisujete inicijalima M.S.?”,
obrati se ona Miroljubu.
„Da, izvolite?”
„Možemo li da izađemo odavde.
Volela bih nasamo sa vama da porazgovaram”.
Miroljub izađe za njom. Tri pratioca - džin,
kepec i postariji gospodin, stupali su pozadi. Mali je trčkarao pokušavajući
da održi korak s plačnim izrazom na licu i prehlađeno je
trubio u maramicu. Iz provaljenog džepa njegovog pohabanog kaputa
virile su nožice i dugačak gladak rep nečega što je
ličilo na uginulog pacova. Druga dvojica gledali su ga sa gađenjem.
„Red je da se nas dvoje i upoznamo, pošto
već toliko cenite moj rad”, okrenu se mlada žena Miroljubu.
„Moje ime je Ljubina Sredojević.”