Krugougo

Get it on Google Play

by Luka Činč


Sajt napravilo Breve

Kobna izložba

kratki trash roman

Luka Stanisavljević --- Uroš Miloradović
Ilustracije: Đorđe Ilić

(imaš i PDF)

Deda Mraz

Mladi Miroljub radio je u gradskoj rubrici jednog od naših viđenijih dnevnih listova. Događaji koje je pokrivao odvijali su se uglavnom uveče, kada bi strana bila već uveliko predata u štampu, tako da je vesti pisao sutradan i izlazile bi tek prekosutra. To ga je u početku nerviralo. Osećao se kao pekar koji prodaje bajato pecivo. Mrzeo je bajato pecivo.
Vremenom je počeo da radi ovako: obavestio bi se što je moguće bolje šta će se događati, pokupio bi telefonom izjave ključnih učesnika - i napisao bi vest unapred.
I to je funkcionisalo bez problema. Urednica mu je bila toliko lenja i nezainteresovana da nije ni obraćala pažnju, a događaji sa kojih je izveštavao bili su dovoljno beznačajni da bi njihov tok bio predvidljiv, bar što se tiče detalja neophodnih za pristojnu vest. U pitanju su najčešće bili koncerti u galerijama, dodele školskih nagrada, književne večeri raznih baba, prve klape na snimanjima televizijskih serija i proslave kojekakvih jubileja. U prvo vreme imao je bar toliko savesti da uveče proprati dešavanje, za svaki slučaj. Ako ništa drugo, uvek bi se našla neka votka, “Koka-Kola” domaće izrade i širok asortiman zanimacija za zube. Posle nekog vremena prestao je i to da radi. Shvatio je da nema svrhe.
Jednog dana na stolu je zatekao pozivnicu.


Uz kratak informativni tekst stajala je loša reprodukcija akvarela - profil Deda Mraza sa kukastim nosem i zakržljalom bradicom. Sudeći po nežnoj liniji čela, autorka je prvobitno zamislila profil neke ljupke devojke, pa se u sred posla predomislila. U donjem delu slike pisalo je “Nisam ja.” Miroljub zakoluta očima, pročita generalije i sede za kompjuter. Posle par minuta u folderu je već bio tekst:

Naša nepravedno marginalizovana slikarka Ljubina Sredojević sinoć je u prepunoj kafe-galeriji 'Nautilus' otvorila svoju drugu samostalnu izložbu. Posetiocima se na odzivu zahvalio njen profesor Rodoljub Janković.
Glavne karakteristike vizuelnog prosedea Ljubine Sredojević jesu sklonost groteski izražena kroz tendenciju ka spajanju disparatnih kvaliteta, te naglašena multimedijalistička ekscitativnost kao savremeni vid emisije emotivnog sadržaja. Kako je istakao profesor Janković, na njenim slikama primetna je i jedna “pozitivna drskost” u odabiru kolorita, kao i naglašena “scenskost”, kojoj značajno doprinosi specifično poligonalno sasređeno posvetljavanje, možemo reći jedinstveno u našoj novijoj vizuelističkoj praksi.


Naravno, oko naslova ovaj put nije morao da lupa glavu. Sintagma “pozitivna drskost” došla je kao poručena. Popio je još jednu kafu i otišao kući. Veče je proveo gledajući fudbal.
Sat vremena pre planiranog otvaranja izložbe u “Nautilusu” je izbio požar. Izgorele su asure, električne instalacije i Ljubina Sredojević koja je upravo kačila slike. A da, izgorele su i slike.
Kao što obično biva, baš te večeri se namestilo da najveća budala u redakciji bude dežurni urednik, tako da su novine sutradan izgledale veselo. Na gradskoj strani bila je Miroljubova „vest” o izložbi, a na dežurnoj - vest njegove starije koleginice o “poraznoj smrti mlade i sve priznatije umetnice Ljubine Sredojević”.
Ujutru su ga u redakciji gledali nekako čudno, njemu naravno nije bilo jasno zbog čega. Onda mu je kolega Miloš uz svoje idiotsko cerekanje gurnuo pod nos dežurnu stranu, sa kažiprstom ispod naslova “Oganj sažegao stvaralački uzlet”.
“Ona je opsednuta ognjem. Je l' se sećaš kad je imala naslov “Oganj plamti sedamdeset godina”? A je l' znaš za šta je to bilo? Za godišnjicu krematističkog društva “Oganj”! To je bilo baš kad sam se ja vratio sa Malte...”
Miroljub ga naravno nije slušao. Čitao je tekst ispod njegovog kažiprsta (to mu je bio valjda prvi put da pročita neki tekst na dežurnoj strani). I već posle prve rečenice bilo mu je jasno šta ga čeka.
Otišao je da se umije. Pokušavao je da sredi u glavi odgovore na pitanja koja će uslediti. Jer, on sad ima da prođe seriju diskusija.
Prvo će da ga kinji urednica. Kako je ona u njega imala poverenje. Kako mu nikad nije sekla tekstove. Kako je on majmun. Kako mu je i tata verovatno bio majmun. Kako takvi treba da idu...
Pa će morati da se izvinjava ucveljenoj rodbini preko telefona: “Ne, gospodine, ne drogiram se. Meni je zaista žao, došlo je do zabune, objavićemo sutra izvinjenje i ispravku... Ne, nema potrebe da mi šaljete bilo koga, nije bilo nikakve loše namere... Znate, kompjuteri... Ja vas molim da me saslušate... Nije bitno da li imam dete, nemam dete... Razumem vas potpuno, rekao sam - objavićemo...”
Međutim, kad se pogledao malo bolje u ogledalu, shvatio je zašto su ga u redakciji gledali čudno kad je došao - jedan zuluf mu je bio upola kraći od drugog. Zato su ga čudno gledali.
„Pa ovde niko nije provalio šta se desilo”, sinulo mu je u glavi.
I rešio je da se pravi lud.
Otišao je kod urednice sa obiljem novih ideja. Napraviće priču sa visećim peračima prozora. Pa će da uvede novi pijačni barometar, za diskove kod SKC-a. Pa će da intervjuiše Kubance što sviraju u Knez-Mihajlovoj, pa ovo, pa ono. Ona ga je slušala i klimala glavom, nezainteresovano kao i uvek. Njen posao je bio da napuni stranu određenim brojem slovnih znakova, s tim da vesti ne budu baš iz Novog Sada, pošto u zaglavlju piše “Beograd”.
Popodne je otišao na neku buđavu promociju, vratio se, ukucao tekst i već se spremao da krene kući. Nebo se oblačilo, vazduh je postajao gust i težak, činilo se da će početi nevreme. Redakcija se polako osipala, tu i tamo glavinjali su oni što uvek govore da imaju nešto da završe. Trojica za stolom u uglu igrali su preferans. Koleginica iz dežurne, sumorna ljubiteljka svega prolaznog što na kraju zasluži pročišćujući oganj krematorijuma, bezvoljno je otvarala pasijans na kompjuteru. Pepeljaru je punila zadivljujućom brzinom.
Nisam ja!Miroljub zatvori oči sa željom da, kada ih otvori, sve bude potpuno drugačije. Klonule glave u šakama, čuo je huk koji se odnekud približavao. Iznenada, u blizini tresnu grom, i za trenutak nestade struje. Koleginica zabavljena pasijansom kratko ciknu. U mraku se slomi nešto, potom se upališe žmirkva svetla. Vrata se širom otvoriše, gurnuta nevidljivom rukom. U sobu su ušla tri muškarca i jedna mlada žena.
„ Vi se potpisujete inicijalima M.S.?”, obrati se ona Miroljubu.
„Da, izvolite?”
„Možemo li da izađemo odavde. Volela bih nasamo sa vama da porazgovaram”.
Miroljub izađe za njom. Tri pratioca - džin, kepec i postariji gospodin, stupali su pozadi. Mali je trčkarao pokušavajući da održi korak s plačnim izrazom na licu i prehlađeno je trubio u maramicu. Iz provaljenog džepa njegovog pohabanog kaputa virile su nožice i dugačak gladak rep nečega što je ličilo na uginulog pacova. Druga dvojica gledali su ga sa gađenjem.
„Red je da se nas dvoje i upoznamo, pošto već toliko cenite moj rad”, okrenu se mlada žena Miroljubu. „Moje ime je Ljubina Sredojević.”


Kobna izložba - kratki trash roman
Glava 1 | Glava 2 | Glava 3 | Glava 4 | Glava 5 | Glava 6 | Glava 7 | Glava 8
Dodatak 1: Miroljubovo detinjstvo
Dodatak 2: Miroljubovo čeličenje
Dodatak 3: Miroljub na vlasti
Dodatak 4: Miroljub iscelitelj
Imaš i PDF za sve ovo.