Kobna izložba
Glava 7
(imaš i kompletan PDF)
A onda,
posle nekih sedam godina, jednog jutra na periodičnom informisanju
posle smotre, novopečeni kapetan Ušić im je rekao:
„Vojsko, slušaj ‘vamo. Maločas
su nas obavestili da je naš objekat sravnjen sa šta? - zemljom.
I to kako? Pomoću krstareće rakete Toma... Toma...”
„...Tomahavk.”, dopuni ga nekoliko
budala.
„Toma Bebić, magarčine!”,
ljutito će Ušić. „Španska raketa „Toma
Bebić”, 198.8 mm sa blaziranom bojevom glavom. Ništa vi
meni niste naučili na obuci. Nedelju dana nema ‘rane. Ni vode!”
„Milost!”, padoše svi na kolena
uz pokorno zveckanje kopljima.
„Nema milosti za jeretike, pička li
vam materina!”, grmeo je narednik Dukić.
„Ustaj gore, bando pokvarena!”, nestrpljivo
će Ušić. „Slušaj vamo! Kao što sam malopre
rek’o, čitav komplekas paviljona, magacini i poligoni za obuku
su uni-šte-ni, kao što se da vi... vi...”
„Videti.”
„Videti. I vi, ste, vojsko, bili u tim istim
objektima i vi ste takođe, šta?”
„Uništeni.”
„Uništeni, dabome. Tako vam i treba
kad ste pajserčine.”
Čulo se sporadično gunđanje.
„Nemo’ neko da mi romori tamo! Bilo
kako bilo,” nastavi kapetan, „mi nastavljamo sa redovnim aktivnostima,
samo nešto malo drukše nego ranije. Pred nama je naporan čas
iz moralne obuke, koji će predvoditi i nadgledati lično gospodin
general.” Ušić pozdravi generala i ustupi mu govornicu.
„Vojsko,” bodro će general, „naša
tema je učenje izvesnog Serem Kirkegorda o praocima našim Avramu
i Isaku. Vežbu ćemo izvesti na Kraljičinom poligonu, gde
usled eksplozije nema više rastinja, ali tu su panjevi, a nama upavo
oni i trebaju. Dakle: polovina vas odložiće glavu na panj, što
se vrši na komandu: „Prva vrsta, glavu na panj od-loži!”.
Zatim, druga vrsta vadi formacijsko sekirče, i na komandu „Se-ci!”
brzim izmahom iz ramena dejstvuje po vratu svog parnjaka. Od vaše
vere u kolektiv i vojničko drugarstvo zavisi kome će u prvoj
vrsti ostati glava na - ramenima. Mere bezbednosti uobičajene. Rad
samo po komandi, kako ne bi došlo do samopovređivanja. Ima li
pitanja?”
Miroljubu kvrcnu nešto u glavi i on podiže
ruku.
„Gospodine generale, irokez Simić Miroljub,
bla bla bla. ‘Oćemo li mi da budimo onu Trnovu Ružicu
ili nećemo? Mislim, jebem mu mater više! Dokle mislite da me
gušite? Naučio sam da vam krešem vatre, znam da kodiram
bilo koji citat iz vaših omiljenih knjiga, na normu naravno. Dajte
mi putni nalog, odem u dvorac, liznem Ružicu, vratim se, razdužim
ova govna i idem kući! Je l’ to po vašem sinopsisu?”
„Vojniče, ja sam mislio da si se ti
priveo redu i kolektivu...”
„Puši ti meni kurac! ‘Oću
da privodim ribe ko svaki normalan čovek, a ti se privodi čemu
‘oćeš, kurtonu bre jedan sa psećom glavom!”
„Lezi gotovs!”, viknu Dukić pratećem
vodu koji je stajao na bini (oni su stalno imali bojevu municiju). Svi
oko Miroljuba se preplašeno razmakoše, a on izvadi već
više puta pominjani kurac i zapevuši streljačima: „Sisaj-te,
papa-ni!”
„Ni-šani!”, mirno će Dukić.
General mu mahnu rukom.
„Dukiću, ovde ipak ja komandujem!”
„Prekini-isprazni.”, razočarano
će Dukić. A i momci su izgledali pomalo razočarano.
„Simiću!”, obrati se general
Simiću, „Priđi razumu, Simiću.”
„Kakvom razumu, ovo je ludnica, jedi bre
govna.”
„Spaljeni su tvoji rodni Blokovi, Simiću.”
MIROLJUB: Blokovi zar? Nek skapaju dušmani!
GENERAL: Jedini dom tvoj ovo je sada, znaj!
MIROLJUB: O, Loksija! Kasno čuh ti zloslut
crn!
GENERAL: Pred kipovima zar ćeš opet
kukati?
MIROLJUB: Muški pos’o - bozima ugoditi.
a tvoj je - ćutati i kuću čuvati!
GENERAL: Moj je pos’o - starešina biti,
a tvoj - vatre strahotne duvati.
MIROLJUB: Za vatre tvoje meni se puvati!
GENERAL: S poglavicom tako ne govoriti!
MIROLJUB: Poglavica u kurac se nositi.
GENERAL: Za te reči Arej tebe kazniti.
MIROLJUB: Poglavica više ne bulazniti.
GENERAL: Tvoje telo gavrani pokljuvati!
MIROLJUB: Tvoj doktorat mentori popljuvati!
Kad je čuo ovo poslednje, general se uhvati
za srce sa očiglednim simptomima infarkta. Posle par sekundi došlo
je do scene nalik onoj u filmu „Supermen 3”. Iz generalovog
tela izdvojio se oblak koji se u magnovenju transformisao u izvornog profesora
Jankovića, u sivom sakou i sa kržljavom prosedom bradom. Nekoliko
trenutaka dvojnici su se gledali netremice.
„Napusti objekat, smesta!”, viknu
general.
„Kolega, spustite ton kad sa mnom razgovarate.”,
s indignacijom će profesor.
„Rekao sam, napusti ob-je-kat!”
„Mi nismo na ti, kolega. Vodite računa.
Ja što se nekih stvari tiče nemam strpljenja.”
„Ušić! Napred!”, skoro bez
daha će general. Ovaj spremno istrča.
„Ovog, ovog ovde...”, pokazivao je
general izbezumljeno na profesora, „smesta kod bezbednjaka, i da
se pod najstrožim batinama utvrdi... odakle je, ko ga plaća
i... i ko mu je dao za pravo da... da zajebava s...starešine. A onda...
da zaduži opremu... i p...p...pravo u izviđače, pp...pička
li mu materina...”
General se utom zanjiha, pade na zemlju i umre
- od gihta, pokoj mu duši. Dukić i Ušić, a za njima
i ceo stroj, zapojaše: „Od gihta, pokoj mu duši!”
Profesor sa blagim gnušanjem prođe pored
njegovog leša i obrati se stroju:
„Mladići, vežbu o kojoj vam je
govorio moj kretenski alter-ego vodiću lično ja. Želim
samo da znate da u pitanju nije ništa strašno. Vaš parnjak
će se, tik pre nego što ga pogubite, pretvoriti u jagnje, vola
ili nešto slično. Pod jednim uslovom - da imate nešto (bilo
šta) u šta verujete u životu. Je li to otprilike jasno?”,
pogleda ih on pažljivo. Većina ga je gledala belo.
„Ko oseti da psihofizički nije u stanju
da izvede vežbu”, nastavi on, „neka slobodno kaže,
mi ćemo imati razumevanja. Disciplinska mera je, čini mi se,
srazmerno blaga. Samo da pogledam u sinopsis... aha, pet dana u, ovde
piše, „seljačkoj kolebi na Divčibare, sa osam razgoropađenih
lokalnih muža, zatim bacanje vukovima”. Ništa, kolege,
idite i umijte se, presvucite se u one vaše svečane uniforme
i vratite se ovde, a mi ćemo dotle žrebanjem izvući parove.”
Posle par sati, stajali su postrojeni u dve duge vrste među panjevima na Kraljičinom poligonu, svaki sa svojim parnjakom. Miroljubu je, treba li reći, bilo dodeljeno da seče Lazu.