Gramatika

Gramarenje

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Krugougo

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Kobna izložba

Glava 3

(imaš i kompletan PDF)

Mali je istrčao napred i otvorio vrata koja je Miroljub tog trenutka prvi put primetio. Osetila se prijatna svežina vazduha posle kiše. Progurali su se kroz otvor i izašli u mračnu ulicu u starom delu grada.
„Da ja ne zapitkujem suviše, profesore, ili da mi ipak razjasnite kako smo mi to izašli na ona vrata, i odjedanput se našli ovde? Gdegod to bilo, mada ulica poznato izgleda. I gde su sad vrata nestala?”
„Moraćete da se naviknete na novo stanje stvari, kolega, to je sve što mogu da vam kažem. Ni sam ne znam tačno kako sistem funkcioniše, ali vidite, mališa otvara prolaze i vrata. Pretpostavljam da to radi instinktivno. E sad ne pričajte mnogo, ovde treba da obavimo jedan posao.”, mahnu on prstom u pravcu zgrade preko puta. Iskrivljena bandera osvetljavala je natpis:

Klub
Kod švedske kraljice
cilindar i frak obavezni za sve članove
Uprava Kluba u dvorištu iza Kluba

Ne praveći buku, provukli su se iza zgrade i ušli u dvorište. Ispred vrata niske kućice, gluve i mračne, profesor je izvadio fenjer i pod njegovim slabim svetlom počeo da petlja oko brave. Na vratima je stajalo upozorenje: „Provalniče, batali svaku provalničku radnju, unutra je grozno čudovište koje čuva naše prostorije, trenirano da ti odgrize glavu”.
Miroljub se iz sve snage nadao da neće uspeti da uđu. Neko vreme je razmišljao kako izgleda gledati TV ili duvati u vrelu kokošiju supu ako ti je glava odgrizena, ali mu rešenja nisu padala na pamet. Pošto se profesorovo batrganje sa bravom nastavljalo, Krmpota je nervozno prišao, odgurnuo ga u stranu i razvalio vrata nogom.
„Tu ti knjige, profesore, ništa ne pomažu.”
„Molio bih Vas za više strpljenja idući put, trebalo mi je još malo vremena i otvorio bih vrata svojim metodama”, frknu profesor na Krmpotu. „A sada, da pronađemo kartoteku.”
Unutrašnjost kućice poricala je njen spoljašnji izgled. Da li zbog toga što je profesorov fenjer bacao slabo svetlo, tek prostorija je izgledala ogromna. U sredini salona u kom su se obreli nalazio se veliki otvor. Na tabli iznad njega pisalo je: „Kartoteka, opšti poslovi, prijem novih članova, bife sa hladnim osveženjima”. Strelica je pokazivala na dole. Bilo je još putokaza u svim pravcima: „Duvandžinica”, „Bordel”, „Bioskopska sala”, „Aleja velikana”, „Škola računarstva”, „Ćevabdžisko sokače” „Lapovo”, „Muzej Luvr”, „Hotel Amfora”...
„Sada ćemo se spustiti dole”, reče profesor. „U kartoteci se nalazi vozni red, sa putničkim bedekerom. Za put u Švedsku neće Vam trebati nikakav pasoš. Putovaćemo brže i sigurnije nego što možete da zamislite. Važno je samo dobiti uputstvo o mestu i vremenu ukrcavanja. Tu su zatim i opšte informacije o zemlji i običajima, pa ćemo obići i neke istorijske znamenitosti, te kušati mesne specijalitete.”
„A je l’ ima Švedska kralja? I je l’ jestiv?”, trljao je ruke Krmpota.
„Švedska je ostrvo, nemate vi pojma.”, podučavao ga je Uš. „Malo, malo ostrvašce sa tropskom klimom, sa palmicama i bez kralja. Bio je jedan ali je jednom izašao po osigurače, one od 12 volti, i nije se više vratio u kraljevski stan”.
Profesor ih je streljao ledenim pogledom.
„Da ste se vi meni pojavili na ispitu...”
„Pa gde im je kralj, nastavniče?”, kenjkao je Uš. “Ja sam to učio u...”
„Nisam ja tebi, gnjido, nastavnik!”
„Opa, profesore,” nasmeja se Miroljub, „ja sam mislio da su Vama svi na svetu kolege.”
„Kolege su mi, mladiću, oni koji paze na izražavanje, ostali su ološ. A Vi i’te u svoj zavičaj, pa tamo vičite opa-cupa! koliko hoćete!”
„Moj zavičaj su Blokovi, profesore. Ja sam starosedelac Blokova!”
„Je li? Ja sam mislio da ste starosedelac Dokova!”
„Znate, profesore, ima jako malo stvari zbog kojih hladnokrvno ubijam, a jedna od njih su Blokovi.”, po prvi put se smrknu Miroljub.
„Ma hajdete. Nisam nikad svraćao do tih Vaših Blokova. Čuo sam da okolo ima vukova.”
„Ako ne zauzdate svoje poetske porive ovog momenta, poželećete da ste među vukovima!”
I prolomio se izvorni vučiji urlik. Ne od Miroljuba, već očigledno od stvorenja spomenutog na ceduljici sa ulaza.
„Narkomani, dupeljupci, đubre globalističko! Napuštajte odmah prostorije časnoga kluba, oca li vam jebem!”, čulo se iza obližnjih vrata. Profesor se uhvati za glavu.
„Kome oca, oca li ti detinjeg!”, izbeči se Krmpota. U tri koraka našao se ispred vrata i izvalio ih nogom. Iznutra se čulo komešanje.
„Gde si, fukaro?”, mazno će Krmpota zavirivši u predsoblje. „Gde si, da ti dam oca!”
“Samo bez nasilja. Niko ne sme biti ubijen.”, molio je profesor.
Iznutra je prasnula puška i Krmpota se zaneo unazad, držeći se za čelo. Urlik one zveri naterao je Uša u plač.
„Ijoj, šta ću sad da ti radim!”, razveseli se Krmpota istresajući krupniju sačmu iz glave. „Ijooj, živog ću te pojesti!”, čuo se dok je bučno preturao po kući. Još nekoliko puta odjeknula je puška, praćena zverskim urlikanjem i Uševim jadikovanjem.
“Kolega, ne sme biti mrtvih!”, drao se već profesor.
„A tu li si, bela rado! Gde ćeš more!”. Čulo se nekoliko tupih udaraca. Malo zatim, Krmpota je izašao sporadično izrešetan, otirući o kaput onu kubističku ciglu s koje je kapala krv. „Meni ćeš ti mog Radoja, oko li ti nanino!”
„Odlično, kolega.”, protrlja ruke profesor. „Sad ćemo morati da plivamo preko mora. Gospodin koga ste izvoleli umlatiti je naš skeledžija.”
„A je l’ taj? Onda je dobro što ga nisam pojeo. Oni smrde na somovinu.”
Profesor odmahnu rukom, shvativši da rasprava nema svrhe.
„Idemo za početak u kartoteku.”
„Mogu li se ja nadati da ću da sednem u skorije vreme?”, zapita Miroljub. „Vi i Gunješa se dotle jebite koliko hoćete.”
Krmpota, koji je bio krenuo da vrati ciglu u džep, zastade za trenutak razgledajući je. Nije mogao da se seti za šta mu je još trebala.
„Ja bih Vam, mladiću, skrenuo pažnju na jedan detalj.”, reče profesor slegnuvši ramenima. „Kolega Dukić je dužan da sluša koleginicu Sredojević, ne i mene. Zato, ako se izmakne kontroli dok ona nije tu, ja možda neću moći da Vas zaštitim. A možda neću ni pokušavati.”
„Zamolio bih Vas samo da ubuduće izbegavate spominjanje Blokova, jer Vas niko neće zaštititi od mene.”
Profesor položi ruku na srce.
„Ja ću iz sve snage izbegavati spominjanje vaših ljubljenih Blokova, tako mi junačkih brkova.”, reče mu pogladivši svoje kržljave i prilično jadne brkove. „Da li biste bili toliko ljubazni da siđete s nama do kartoteke? Znate, mi smo tamo i pošli zbog Vas.”
„Meni će biti neslućeno zadovoljstvo da siđem s vama do kartoteke.”
„Je li?”, unese mu se profesor u lice. “Meni je neslućeno drago što će Vam biti zadovoljstvo!”.
Zavojito stepenište odvelo ih je do mračne vode na čijem je rubu stajao ukotvljen splav bez vesala. Na jednom drvetu, neveštim rukopisom bilo je urezano “H@ron kulturolog-s@radnik, IV2”.
Profesor je zamišljeno gledao.
“Jeste li Vi, kolega Dukiću, svesni šta ste malopre uradili?”
“Kad?”, tupavo će kolega Dukić.
Profesor ga je još zamišljenije gledao.
“Izvinite što Vas prekidam u introspekciji, profesore, ali ja bih i dalje nekako da sednem”, utom će Miroljub. “Evo na primer ovde”, pokaza na splav. “A možda i da prilegnem…”
“Ne još.”
Profesor izvadi iz džepa nekoliko papira. Neko vreme ih je mrzovoljno proučavao, bacajući zlokobne poglede ka Miroljubu. Zatim je omirisao vazduh, pljucnuo na prst i podigao ga visoko, proveravajući pravac vetra. Krojačkim metrom uzeo je začuđenom Miroljubu mere, notirajući ih na marginama papira.
“Moraćemo malo da modifikujemo plan, kolega”, položi mu ruku na rame. “Idemo prvo do pomoćne kartoteke.”
“Kakve ste mi gadosti sad spremili?”
“Ništa posebno”, ležerno će profesor, zgužvavši one papire i bacivši ih preko ramena u vodu.
Krenuli su nazad ka stepenicama i zavili ulevo u novi hodnik.
Pomoćna kartoteka bila je Miroljubu odnekud poznata. Radni sto, regal i dva velika kataloga. Jedini neobičan detalj bio je šaht na sred prostorije. Profesor je neko vreme preturao po ladici na kojoj je pisalo „april / maj 1974.” Posle par minuta izvadio je ukoričen svežanj hartija i pružio ga Miroljubu.
„Ovde ćete se, blago meni, potpisati.”, pokazao mu je na jednu liniju. „Hajde, nema šta da čitate, sad smo svi naši.” Pre nego što se potpisao, Miroljub je uspeo da pročita jedino kraj teksta: „...čašću, životom i bezbednošću svoje sestre.”
„E, tako.”, zadovoljno će profesor. „Sad, malo će vam izgledati čudno. Ovde ćete morati da pljunete.”, podmetnu mu jedan akt sa velikim pečatom. Miroljub ga je gledao u neverici.
„Pljuni bre kad ti se kaže!”, ćušnu ga Krmpota. Miroljub, šta će, pljunu.
„Od-lič-no! A ovde ćete se, pak, išmrknuti.”, pruži mu profesor još jedan, gusto otkucan papir. Ne čekajući podsticaj, Miroljub uradi šta mu je rečeno.
„E vala, sad si naš, brate rodeni!”, zagrli ga Krmpota slomivši mu verovatno neku kosku za koju nije ni znao da je ima. „Živeo mi, junače slavovjenčani!”
Za to vreme, profesor je stavljao upravo „overena” dokumenta u drugi katalog, u ladicu sa natpisom SN 9845/9, Amsterdam.
„Šta li sam ja potpisao?”, kukao je u sebi Miroljub.
„Sedite, kolega. Sad možete da sednete. Premda, čisto da znate, sve manje ćete moći da sedite. Takva će Vam biti priroda posla.”
„Neka, neka, samo pet minuta. Da dopušim jednu”, reče on pripalivši cigaretu. „Nadam se da se ovo sme.”
„Što se mene i kolege Dukića tiče, nema problema - na Vašu je štetu. Samo, znate, kolega Uš se toga gadi.” Kako bi demonstrirao ispravnost ove tvrdnje, Uš je rezignirano zapušio nos i okrenuo mu leđa.
„Smem li ja da znam bar otprilike šta sam malopre potpisao? Ili bar u šta sam se išmrknuo? Pošto sam sada, kako rekoste, vaš.”
„Reći ću vam. Mada bi bilo za vaše dobro da znate što manje.”
„Pa dobro, kao portparol valjda treba da zastupam vašu, pardon našu stvar u medijima, ako sam dobro razumeo. Portparoli obično to rade.”
„Tako je. Ali to neće biti mediji na kakve ste navikli.”
„Dobro, to sam već pretpostavio. Ići ću okolo sa pergamentima koje je Uš ispisao žabljim dupetom i čitaću ih kraljicama. Neku ću, nadam se, i da kresnem.”
„Kresaćete. Ali ne kraljice.”
„Dobro, mogu i pastirice. Zbog motivacije, znate. Brže razmišljam.”
„Kresaćete, mladiću, vatre. Učili ste kako su se sporazumevali Indijanci, pretpostavljam.”
Miroljub razrogači oči.
„Kakvi bre Indijanci?”
„Pa, vidite bilo je raznih plemena, ali zajednička im je bila komunikacija posredstvom dimnih signala. E pa to će sad biti vaš posao.”
„Čekaj, čekaj, jesam li ja ovde portparol ili pućpurikač u seno?”
„Mi nismo na ‘ti’, ako smem da primetim.”
„Pa za duvanje u seno ste mogli da nađete i nekog iz Ćušpajzevaca. Ja sam mislio da se za ovo biraju ljudi prema kvalifikacijama!”
„A Vi ste kvalifikovani za šta? Za okretanje telefona? Za krađu vesti s interneta? Zaboravite takve kvalifikacije.”
„Kvalifikovan sam da kažem u pet rečenica ono za šta bi drugima trebalo petnaest. Vi to naravno ne znate da cenite, jer Vam je mlaćenje prazne slame deo struke.”
„Ja sam od Vaših napisa čitao jedino ovaj o ‘izložbi’ koleginice Sredojević, i to mi je dovoljno. Naročito kad sam video šta ste mi tako ingeniozno stavili u usta.”
„Dobro, evo sad ću u svetlu našeg kratkog poznanstva da rekonstruišem šta bi ste mogli da izjavite na toj izložbi.” Miroljub se nakašlja, položi ruku na srce i učtivo se obrati Krmpoti i Ušu: „Koleginica Sredojević je usredsređena, lucidna i promišljena osoba. Ona ne čeka da je svetski tokovi uzmu u svoje okrilje - ona ih kreira sama. Ja imam veliko zadovoljstvo da napomenem kako sam je, tokom naše sedmogodišnje akademske saradnje, u više navrata jeb’o.”
Krmpota prsnu u smeh. Profesor se nije zbunjivao.
„Da, kolega, pretpostavimo da sam sam radio ono što bi ste Vi verovatno voleli - ali ne možete, zato što oko sebe širite plemenitu auru svojih Blokova.”
Miroljub skoči sa stolice i krenu na profesora. Krmpota ga uhvati za grkljan i vrati u stolicu.
„Jedan dan ću te opet izedem, samo da znaš.”
„Elem, kolega, vratimo se mi našim signalnim vatrama. Kad bi ste imali malo više strpljenja da me ne prekidate, ja bih vam bio neslućeno zahvalan.”
„Evo, ja ću neslućeno da ćutim.”
„Dakle ovako: mi smo, kao što znate, radna grupa. To znači da će morati da se radi, suprotno onome na šta ste navikli u svojoj redakciji. I, biću pošten, suprotno onome na šta sam ja možda navikao na katedri - premda ne baš u tolikoj meri kao Vi. Pošto se ja,” nagnu se on Miroljubu, „o aktuelnim dešavanjima u svojoj struci ipak ne obaveštavam preko telefona, nego ponešto i pročitam.”
„Ja sam se obavezao da Vas ne prekidam, a Vas bih zauzvrat zamolio da ne serete.”
„U redu, napravio sam digresiju. Elem, naša radna grupa najpre treba da obavi pripremne radnje za odlazak na destinaciju, a to je Geteborg u Švedskoj. To nije ostrvce sa tropskom klimom kao što misli ova mala spodoba, već pozamašna mediteranska depresija pod protektoratom Italije. Trnova Ružica je inače u budnom stanju bila tamošnja prvakinja u aikidou, tako da svoje fantazije o lizanju uveta možete da ostavite po strani, sem ako želite da “liznete patos”.
Što se tiče kresanja vatri i davanja dimnih signala, tu nema nikakve mudrosti. To je sistem znakova kao i svaki drugi, i obuku za to ćete proći odmah. Kako ćete kroz taj medij manifestovati svoju elokvenciju i veštinu konciznog izražavanja - videćemo kasnije. Ja Vam, iskreno, nikad u normalnim okolnostima ne bih dao u ruke tako odgovoran posao, ali sinopsis je morao biti modifikovan jer je naš kolega divljak izvoleo umlatiti skeledžiju, koji je ujedno bio predviđen i kao Vaš asistent.”
„Dobro, dosta. Kad idem da učim te dimne signale?”
„Rekao sam, odmah. Vi i dalje ne slušate šta vam se priča.”
Na njegov znak, Krmpota dograbi Miroljuba za ramena i nadnese ga nad onaj zagonetni šaht. Nekoliko trenutaka neuspešno je pokušavao da ga otvori, dok nije prišao Uš i odglavio jednu neprimetnu polugu. Uz škljocav zvuk, šaht se otvorio i iz njega se izvio miris od koga se Miroljub umalo nije onesvestio. Uš sa blaženstvom raširi nozdrve.
„Mi vas čekamo ovde. Gledajte da se obučite dobro”, klimnu profesor Miroljubu.
Krmpota ga pusti i on mlatarajući rukama upade u otvor. Posle par desetina metara pao je na zategnuto vatrogasno platno.”
„‘Ajde požuri!”, doviknu mu Krmpota zatvarajući šaht.

Kobna izložba - kratki trash roman
Glava 1 | Glava 2 | Glava 3 | Glava 4 | Glava 5 | Glava 6 | Glava 7 | Glava 8
Dodatak 1: Miroljubovo detinjstvo
Dodatak 2: Miroljubovo čeličenje
Dodatak 3: Miroljub na vlasti
Dodatak 4: Miroljub iscelitelj
Imaš i PDF za sve ovo.