Zelje

Dobro veče, ovo pre mene je bio Đorđe. Moje ime je Grožđe, a večeras je sa mnom, opet, naš novi saradnik Šiblje.

Sećate se svakako, Šiblje je u prošloj emisiji pretio ostalim saradnicima otkazom, posprdno se izražavao na račun njihovih džinglova, nipodaštavao ih, terao u kurac i izneo niz neistinitih tvrdnji o prirodi i nameni naše emisije. Nećemo ni spominjati neslane šale na račun moje dece, žene i mene.

Međutim, za ovih nedelju dana Šiblje se popravio, stasao u čoveka, zaposlio se u jednoj od skupština beogradskih opština, oženio se, napravio mnogo dece i postao Zelje. Dobro veče Zelje.

– Dobro veče, Žuto Klasje, dobro veče, Jabuko sa grane, jednom rečju – dobro veče Đorđe.
– Dobro veče, ovo pre mene je bio Đorđe, moje ime je Grožđe. Nego, kažite mi, šta je dovelo do vašeg odustajanja od namere da ostanete ozloglašeno Šiblje, odnosno do odluke da postanete društveno prihvatljivo Zelje?
– Pa eto, išao sam u Celje.
– U Celje? Promenili ste ime zbog rime?
– Ne, promenio sam ime zbog ribe. U pitanju je škarpina, koju sam tamo jeo i vrlo mi se svidela.
– Drugim rečima, da ste išli u obližnje Laško, bili bi ste Draško?
– Da, a svratio sam i u Hrastnik, da obiđem plac čiji sam vlasnik. Šta je tu toliko čudno? Ti si postao Đorđe kad je došao Grožđe.
– Došao je Đorđe, a ja sam postao Grožđe. Pre toga sam bio Ovaj.
– Pa da, Onaj.
– Ne, ne, ne, ne... Ovaj. Onog smo godinu dana čekali da dođe, ali nikad nije došao. Čekajući da dođe, ja sam postao Grožđe, i završio posao.
– E pa kao što si ti završio posao, ja sam stigao gde sam pošao.
– A šta se zanimljivo dešava u Celju?
– Pre svega, tamo je zlatara, to jest kovačnica tozle. Zahvaljujući njoj, Celjani su puni ko brod i masni ko loj. Tamo niko ništa ne mora da radi. Samo se skijaju, prave minđuše od lomljene tozle, jedu ćevapčiće kod Toze i glupi su ko koze.
– Čekajte. Kao prvo, koze uopšte nisu glupe, glupe su ovce. Koza je respektabilna životinja. Kao drugo, otkud u Sloveniji ćevapčići i Toza? Tamo su kobasice i Joza, eventualno Tomaž.
– Ne, nemoj ti mene da učiš, lepo je pisalo: Vaša gostilna "Toza" – najboljša gobova juha, kmečka pojedina, jabolčni zavitek z vanilijevo kremo in domača loza.
– Okej. Nemojte da se ljutite, odnosno: Človek ne jezi se. A šta ima u Laškom?
– Ništa, samo pivara. Po ceo dan piju pivo. Oni praktično jedu pivo.
– Čuo sam da sve sirovine sami proizvode. I ječam, i kvasac, i hmelj.
– Samo ječam i kvasac.
– Hmelj uvoze?
– Ne stavljaju ga uopšte. Kažu da pivo od hmelja postaje gorko.
– Ne stavljaju hmelj?
– Ne. Stavljaju kelj. Ali za kelj moraju da idu u Celje. Ustvari, Celje se tako i zove jer su oko njega plantaže kelja. Nekada se zvalo Kelje, pa je onda postalo Celje.
– Znam, ali probao sam Laško pivo, ono je gorko koliko i svako drugo. Bez hmelja bi bilo slatkasto i vrlo odvratno.
– Ali oni smatraju da pivo ne treba da bude gorko. Postoji celo narodno predanje, kako je u glavnu gostionicu u Laškom pre 150 godina došao gazda Borko i izbušio im burad zato što je pivo bilo gorko. Onda su kmetovi sazvali zbor i dogovorili se da pivo ubuduće treba da bude slatkasto i odvratno.
– To je stvarno odvratno.
– Odvratno.