Krivi Stojko

Ovo je mali memoar sa nastupa na Krivom Stojku u Beogradu.

Krivi Stojko je brod usidren ma Savi, nedaleko od stanice buseva na kojoj staju svi busevi koji idu ka Banovom Brdu, Žarkovu i jos nekim naseljima, a na kojoj obično svi silazimo kad idemo do Ade ili do Krivog Stojka.

Pre nastupa otišli smo do malih prodavnica i kiosaka koji se nalaze preko puta ulaza na Adu, u onoj ulici koja se praktično i ne vidi. U toj ulici se nalaze gadne prodavnice i kiosci iz osamdesetih koji su jako loši, sa tamno plavim propalim talasastim limom.

Ispred svih prodavnica i nekakvih kafanica su razni likovi koji tu sede i koji piju, i to sve izgleda kao nekakvo zapravo malo mesto negde u Šumadiji gde se vodi jedan takav život potpuno odvojen od nekakvih tokova, sve okolo gajbice, gajbice, sto gajbica, flaše, flaše, stolice, nekakve tende na kafanicama...

Kiosk za novine u kome smo kupili nešto čega ne mogu da se setim je bio sav u fazonu čiča Draže, četnika i raznih junaka iz tog miljea. Sa nama je bila i Emilija.

Mogao se jasno primetiti strah i užasna neprijatnost na Emilijinom licu usled svih tih četnika. Emilija je jedan od likova kojima je užasno neprijatno zbog toga što su i četnici realan deo naše prošlosti i može se jasno videti strahovit otpor prema četnicima na Emilijinom licu.

Ne samo otpot i neprijatnost, već i svojevrsna muka koja nastaje u sustretu sa tom tradicijom. Neopisiva je količina neprijatnosti zbog toga što se izvesna količina novca treba dati nekom prodavcu koji se okružio slikama i fotografijama izlepljenih četnika.

Veoma brzo smo otišli odatle prema Krivom stojku.

Nastup svega na Stojku je bio u potpalublju.

Mi smo kao Činč nastupali prvi. Bili smo u sledećem sastavu: Irena, Raša i ja.

Nastupali iza belog platna za video projekcije tako da nas publika nije mogla videti, tačnije mogli su videti samo naše siluete. Samo akustična gitara od instrumenata. Svirali smo Dastin, Ajd u školu decu, Opet, možda još nešto.

Posle toga bila promocija knjiga koje je izdao Kornet, a povodom koje je i došlo do čitave manifestacije.

Eto, lepo bilo. To mi je bio prvi malo duži susret sa stvaralaštvom Tobića.

Tobić bio odlično raspoložen. Svirao, svirao, svirao, nije prestajao, svirao, pevao, pevao, pevao, pevao, stavljao mikrofon na akustičnu gitaru, izvodio efekte, svirao, svirao, pevao, pevao, svirao, drao se, urlao, svirao, svirao, svirao, pevao, pevao... ludilo, ma luudilo, imao i neke goste pa su zajedno pevali neku odu Tobiću, pa su pevali, pevali...

Ovo je bio memoar sa Krivog Stojka.