10.2.2010.
Vila se pitala šta zapravo radi u Karakasu na 40°C i pomišljala da napusti svoju vilinsku službu dok su se zajapureni ljudi u slepljenoj šarenoj odeći sudarali s njom u prolazu. Sudarila se sa jednom Esmeraldom, jednom Ljovisnom i jednom Artičokom, kao i sa Ksavijerom Fernandezom. Sve bi to lakše podnela kada bi postojala i najmanja naznaka da će pasti kiša. Tada bi mogla da obuje svoje gumene čizme, ogrne tufnastu kabanicu i da srećna i rashladjena nastavi potragu za svojim štićenikom, onim prokletim, nesmajnim Arčijem. Ponekad ume da bude toliko neotesan, da moraju da ga čuvaju tri vile. Ne jedna, nego tri! Samo, ostale dve su u ovom slučaju bile prezauzete – jedna je obavljala zadatak u nekom gradiću u Konektikatu, a druga u Beogradu. Vile ponekad imaju više od jednog štićenika. Ali svaka duboko uzdahne kada joj Vrhovni vilinski poglavar dodeli da pazi na Arčija.
Arči uvek putuje sa Đorđem. Ponekad u njegovom koferu, ponekad u džepu zelene jakne, a ponekad, kada je previše hladno, upetlja mu se u šal i ne izlazi odatle nekoliko dana. Jedino što Arčija zanima su cice. I zato se sumnja da je doputovao sa Đorđem u Karakas. Zbog lepih, veselih i ponekad previše bučnih latino cica.
Sve u svemu, kiša nije ni pomišljala da padne i bilo je gotovo nepodnošljivo tih dana hodati po ulicama glavnog grada Venecuele. Baš je o tome razmišljala Vila i smejala se svom odrazu u prozoru restorana Casa del Llano pred kojim je stajala.
- Vuk Karadžić sigurno nije ovako zamišljao vile – rekla je naglas, mada toga nije bila svesna.
- A otkud ti znaš? – progovorio je neko ljutit, skoro besan, iza njenih leđa. Okrenula se i ugledala Arčija koji je imao crvenu majcu i belu platnenu torbu s nekakvim tribalom koju je upravo kupio na gradskom buvljaku (naviku da se mota po buvljacima stekao je tokom Đorđeve potrage za Mikrobom, a poznato je da se svi Mikrobi snabdevaju isključivo na buvljacima).
– I šta ti uopšte znaš o Vuku Stefanoviću Karadžiću? I zašto govoriš srpski? I ko si uopšte ti?
- Ja sam tvoja dobra vila.
- Hehe, ako si dobra vila, stvori mi tri cice ovde, hehehe.
Vila je samo prevrnula očima i uzdahnula.
- Hehe, ako si ti dobra vila, ja sam Nikola Džoni Tesla – rekao je prezrivo Arči i krenuo ka autobuskoj stanici koja se nalazila na drugoj strani ulice, ostavivši Vilu da stoji pored semafora.
Dok je prelazio ulicu ona je povikala – Hej, Arči, ako te neko ponudi čajem od kamilice, ne uzimaj ga! Nipošto ne smeš da piješ čaj od kamilice!
- Šta sad ona meni tu ’nemoj da piješ čaj od kamilice’- gunđao je Arči u sebi.
- Ko je bre ona da meni nešto brani! Ludača! Sad je, kao, ona dobra vila. E baš ću da popijem čaj od kamilice! I to iz ovih stopa!
Onda je ušao u autobus i otišao da nađe Đorđa.