30.9.2010.
Ulazeći u osmi sat svog sna Arči je konačno ušao u onu fazu sna u kojoj počinje da čuje glas koji predstavlja magični susret sa samom suštinom sna - to je ona faza u kojoj počinje da se čuje nekakav zvuk poput violončela, a zatim par taktova na klaviru da bi zatim magični glas započeo svoje stihove:
"Nightswimming deserves a quiet night.
The photograph on the deshboard, taken years ago,
turned around backwards so the windshield shows.
Every streetlight reveals the picture in reverse.
Still, it's so much clearer.
I forgot my shirt at the water's edge.
The moon is low tonight.
Nightswimming deserves a quiet night.
I'm not sure all these people understand.
It's not like years ago,
The fear of geting caught, of recklesness and water.
They cannot see me naked.
These things, they go away, replaced by everyday.
Nightswimming. Remebering that night.
September's coming soon. I'm pining for the moon.
And what if there were two side by side in orbit
around the fairest sun?
That bright, tight forever drum could not describe nightswimming.
You, I thought I knew you. You, I cannot judge.
You, I thought you knew me.
This one laughing quietly underneath my breath.
Nightswimming."
Arči se probudio i setio se one januarske noći u kojoj je magični glas izgovorio - "And the next song was a particular Serbian request. And we are more than happy to play it. It's a beautiful song. We don't play it very often", a onda par taktova na klaviru, a onda magični glas koji je započeo pesmu iz sna.
Arči se setio kako je pevao zajedno sa magičnim glasom i momentalno shvatio da mora to da uradi ponovo. Setio se zatim i one julske noći u Budimpesti u kojoj mu je magični glas prvi put rekao:
"Hey now, little speedyhead,
The read on the speedmeter says
You have to go to task in the city
Where people drown and people serve.
Dont be shy, you just deserve
Is only just light years ago.
The river to the ocean goes, a fortune for the undertow...there is nothing left to trow of ginger, lemon, indigo, coriander stem and rose of hay..."
"Mmm...limun...mmm...koriander..." pomislio je Arči, a onda hitro ustao iz kreveta i otrčao do kuhinje. Pronašao je jedan potpuno sazreli limun, presekao ga na pola i brzo nacedio u čašu. Zatim je sipao vodu u čašu, promešao kružnim pokretima kašičice i ispio napitak u roku od pet sekundi.
"Limun je velika keva...limunada je idealna za početak dana" rekao je poluglasno Arči, a zatim shvatio da mora da učini sve kako bi susret sa magičnim glasom ponovio.
Pogledao je u nekakve mape zvezda koje su se nalazile na velikom kuhinjskom stolu, uzeo jedan veliki lenjir, povukao dve paralelne linije hemijskom olovkom, na neki čudan način spojio Mala i Velika kola, uzeo zatim nekakav uglomer, prešao olovkom preko mlečnog puta i sazvežđa Jupitera i produžio linije u pravcu Zemlje i shvatio da će se magični glas ponovo javiti u avgustu, opet u Budimpešti na nekakvom ostrvu.
U tom trenutku Arči je zaboravio bukvalno sve. Bilo mu je jasno da najpre mora da pronađe reku koja se uliva u okean, a zatim da pronađe način da se u avgustu pojavi na ostrvu u Budimpešti.
Minjevito je iz kuhinje otrčao do svoje sobe i pokušao da u moru časopisa koji su se nalazili na radnom stolu pronađe onaj broj "Nacionalne geografije" u kome se nalazila mapa Južne Amerike kako bi uspeo da utvdi koja reka ide ka okeanu.
Nadao se da bi to mogao biti Amazon jer bi to bila savršena prilika da vidi Manaus - grad na njegovim obalama u kome je sredinom 50-ih godina živeo, radio i leteo gospodin Mister NO, Arčijev prvi veliki junak. Arči se u trenutku podsetio da ga je upravo Mister NO izveo na put gotivljenja i večnog obožavanja cica.
Setio se i imena nekih cica kao što je Delija. Setio se kako mu je tada čudno zvučalo to ime. To je bila neka zgodna latino cica sa bujnom, prelepom crnom kosom i najlepšim očima, a zatim, tu je bila i Patricija, možda i jedina plavuša koju je gotivio Mister NO.
"Jebo te, Patricija...duga plava kosa...pazi, pazi...praktično...cccc...cccc...vila, čoveče...he-he, pazi kad mi se tek sad čini da je Patricija Mister Noova vila... e, moj Mister NO, 'ladno ništa bez vile, sve kao nekakve crnke, tra-la-la, ali ipak vila...eeee...ccc...ccc" rekao je opet poluglasno Arči, a onda nastavio da traži onaj broj "Nacionalne geografije" sa mapom Južne Amerike.
Sve što je u ovom trenutku činio bilo je kao u nekakvom snu i samo sa jednim ciljem - da pronađe reku koja se uliva u okean i da pronađe način da stigne u avgustu na ono ostrvo.
Konačno, posle desetak minuta upornog kopanja po časopisima, Arči je pronašao izdanje »Nacionalne geografije« u kome se nalazila mapa koja ipak nije bila tako velika, pa je Arči uz pomoć lupe uspeo da uveliča njen središnji deo.
Nekoliko sekundi gledao je u mapu potpuno zamišljeno a onda uzviknuo: „TO!!!“
„Amazon ide pravo u Atlantski okean!!“ nastavio je glasno Arči.
„Manaus...luka Belem...Pajper...To!!!“ urlao je Arči a zatim velikom brzinom počeo da ubacuje stvari u Đorđev crveno-plavi ranac sa onim šipkama.
Navukao je zelenu falš Lakosta majicu, uvukao se u tamnozelene bermude, ponovo krišom uzeo Đorđeve zelene japanke i izleteo iz stana.
Našavši se na ulici Arči je shvatio da traženje reke koja se uliva u okean nije cilj sam po sebi. Setio se magičnog glasa koji mu nije napuštao misli: „ginger..lemon..coriander..“
Shvatio je da mora da pronađe i donese kući đumbir, limun i koriander koji su sazreli nedaleko od reke koja se uliva u okean.
Trčao je zatim kao autobuskoj stanici kao one godine kad je izveo svoje prvo bekstvo iz vojske kako bi stigao u Beograd na doček Nove godine.
Nadao se da će uspeti da uhvati prvi autobus koji ide do Manausa i da će uspeti da se ukrca u neki kanu ili na neki mali splav i stigne do ušća Amazona u Atlantik.
Arči je sav zadihan uleteo na autobusku stanicu i u trenutku kada je hteo da se ukrca u autobus, osetio da ga je neko snažno povukao za ruku.
Arči je već bio zakoračio na prvi stepenik autobusa kada je osetio stisak nečije ruke.
Tada se osvrnuo i ugledao lik Toresa Miguela Pinede.
„Hej!“ uzviknuo je Tores a zatim nastavio: „Gde si se ti tako brzo uputio, a? Jesi ti pronašao „Klupu odlaska“? Jesi ti pronašao vilu? Šta sam ti ja rekao, ne možeš tako bez vile, hej!“
Arči ga je mirno gledao, malo se zamislio a onda rekao: „E, Tores, nisam, mislim, nisam pronašao Klupu odlaska...ne...vidi, ooovaaajj, moram da sledim magični glas, moram da pronađem reku, to je sada najvažnije, idem da skupim đumbir, limun i koriander na obalama Amazona, kasnije ću da mislim na Klupu odlaska, a osim toga, ti nisi precizirao, mis’im, ta klupa ako sam te dobro razumeo nije strikno u Karakasu, ona može da se pojavi bilo gde, jel tako, važno je da ostane suva i čista i posle kiše, jel da?
Tores je oborio pogled i tiho nastavio: „Znam, ali u tvojim očima se videlo koliko ti ona nedostaje, video sam da želiš da nestaneš u njenoj kosi, video sam da želiš da je pronađeš...ti moraš da je tražiš...moraš...to je važno...to je veoma važno...moraš da pronađeš Klupu odlaska, moraš da je tražiš...hej, to je važno.“
Arči ga je vrlo dobro znao o čemu Tores govori ali mu je samo mirno rekao: „Znam Tores...ali ti moraš da shvatiš da moram da sledim magični glas i da moram do reke, a osim toga, zar nije vila ta koja o meni brine, mis’im, gde je on sad, čoveče, ja idem u neku džunglu tamo a nje nigde nema, hvala Tores, vidimo se.“
Arči je zatim ušao u autobus, seo na svoje mesto i otvorio kartu Južne Amerike.
Prstom je pratio tok reke Amazon do njenog ulaska u okean. Bio je uzbuđen kao nikada ranije.
„Amazon čoveče, Inke, Maje, ljudi sa kopljima, lepi ljudi sa nakitom oko ruke, paprat, lijane“ rekao je Arči poluglasno.
Čovek koji je sedeo pored njega i do tada gledao kroz prozor autobusa, okrenuo se ka njemu i rekao: „Amazon, a? Inke, a? Maje, a? Paprat, a? Lijane, a? Pa jel si ti siguran da je magični glas mislio na reku koja ide ka okeanu? El si ti siguran da je glas mislio na Amazon? El ti nisi možda pomislio da je glas mislio na reku koja ide ka moru, a?
Zar je moguće da nisi pomislio na Krku, pa ona se uliva u Jadran ili na Dunav, pa on se uliva u Crno more, zar nisi pomislio da se vratiš u Beograd, a ne da tu lutaš po nekakvim šumama Južne Amerike?“
Arči je bio potpuno u šoku. Uspeo je da uputi samo kratko pitanje: „Ja se izvinjavam, kako vi znate gde ja...kako vi uopšte imate ideju...mis’im, ko ste vi?
Čovek ga je pogledao i sa osmehom rekao: „Moje ime je Avgust, ali sam poznatiji kao Mihajlo, i ja sam autentični beogradski stric.“
Arči je bio potpuno zapanjen, ali je uspeo da se seti svog strica koji se zvao Milan a koga su još 70-ih zbog duge kose prozvali Čupavi Dragan, i tada je shvatio da svi autentični beogradski stričevi imaju po dva imena od kojih je jedno pravo ali se ne koristi, a drugo je novo ime i ono je jedino koje se koristi.
Arči je pogledao u pravcu ovog čoveka i samo uspeo da kaže: „Av-gust...Av-gust...ka-ko...vaše ime ja ’ladno Avgust, pa mis’im, od ovoga može da se umre...ej Avgust...este vi sigurni da se zov...mis’m, naravno da ste sigurni...ništa, ništa, baš mi je drago Avguste, baš mi je drago da sam vas upoznao, srećan put Avguste, Que tengas un buen viaje! Gute Reise! Have a nice trip! Fijne reis! Jo utat! Drum bun! Buon viaggio! Bon voyage! Tehna uma boa viagem! Przyjemnej podrozy! God tur! Ha en god tur! Hyvaa matkaa!
Poštovani Avguste – Que tengas un buen viaje!!!“