Neka klupa za premeštanje u vremenu


ugledni beogradski bend



Sajt napravilo Breve

Ovo smo se odlično setili

Vaše srećno slovo za danas je

ĥ

Neka klupa za premeštanje u vremenu

5.7.2010.

Pošto je završila razgovor s Arčijem, Vila je spustila slušalicu, šćućurila se u fotelju i savijena kolena obgrlila je rukama. Fotelja je bila postavljena naspram velikog prozora koji je u tom trenutku bio širom otvoren. Nije bilo zavesa. Zavese bi sprečile taj nežni, laki povetarac, koji se može osetiti samo tokom letnjih noći u Karakasu, da uđe u njenu sobu, pređe preko njene pižame, a zatim i lica i nagovesti da je kiša posve blizu. Tako je u tišini i mraku čekala neko vreme, a onda je čula kako se prva krupna kap spustila na terasu i razbila na milion svojih malih klonova. Onda je počeo pljusak. Vila je posle toliko vremena osetila olakšanje koje može da donese samo dugo očekivana kiša. I ništa drugo. A onda je obula svoje gumene čizme, ogrnula kabanicu i izjurila napolje. Hodala je po praznim ulicama i smejala se glasno, onako, sama za sebe. A kada je kiša prestala, nastavila je da šljapka po baricama sa oduševljenjem trogodišnjeg deteta. Ponekad joj se činilo da je to i bila. Trogodišnje dete. I ono što je, osim sladoleda, u tom trenutku najviše želela bilo je da se čitav ovaj scenario sa Arčijem premesti negde gde kiša češće pada. Možda u Beograd. Ponesena tom idejom, otrčala je do prve telefonske govornice i pozvala Vrhovnog vilinskog poglavara ne bi li mu zatražila premeštaj. Međutim, Vrhovni vilinski poglavar je u tom trenutku snimao nekakvu reklamu za VIP i nije bio u mogućnosti da razgovara. Sve što je stigao da joj kaže bilo je: „Idi u peršun“. A to je Vilu nateralo da se zamisli:

„Odlazak u peršun je proces koji je potcenjen. Da li se iko ikada zapitao kako se osećaju oni koji su oterani u peršun, koliko već dugo borave tamo i imaju li fleke po rukama? Jer peršun ostavlja mrlje. A ljudi koji su tamo prognani verovatno imaju mrlje i na srcu. Evo, ja imam jednu mrlju na srcu koja šumi i šušti i preskače. Svaki put kada se šćućurim u svoju baršunastu postelju ja čujem svoju mrlju koja kaže: „Nema ko da te ušuška“. A meni smeta što nju nema ko da ućutka. Možda bi taj neko ko bi mene ušuškao istovremeno ućutkao mrlju. Mrlje su nevaspitane i govore neprijatne stvari ljudima u lice. Ali te su neprijatne stvari gotovo uvek istina. Tako su ljudi iz peršuna prepušteni svojim mrljama i istini. Stariji kažu da je peršun lekovit. Lažu. Peršun je prepun tužnih ljudi i vilenjaka, oteranih i proteranih, koje nema ko da ušuška i koji ponekad noću, u sitne sate, plaču i šmrču ostavljeni sami sebi i svojim mrljama na milost i nemilost. Od njihovih suza peršun raste. I vi ga jedete u supi. Prokletnici.“

Tok misli poremetio joj je Deda Mraz na motoru koji zamalo da je udari dok je prelazila ulicu. Bilo je to, pored jedne kišne gliste, jedino stvorenje koje je te noći videla na ulicama Karakasa. A u jednoj uskoj uličici u kojoj su se nalazile kuće sa početka prošlog veka sa poprilično oronulom fasadom, kitnjastim balkonima i velikim lepim prozorima, spazila je cipelu na asfaltu. Kao i mnogo puta do tada, pomislila je da se na ulici uvek može naići samo na jednu cipelu, a da je veliko pitanje gde se nalazi druga cipela. Ovoga puta videla je i par čarapa i bilo joj je veoma čudno što je videla dve čarape. Tada je shvatila da se na ulici čarape mogu naći i zajedno, ali da to sa cipelama nikako nije slučaj.

Razmišljajući tako o odbačenim cipelama i čarapama naišla je na klupu. To nije bila obična klupa, već jedna od onih klupa koje vas čine srećnim, od onih koje se stvore ispred vas baš u trenutku kada su vam najpotrebnije i uvek su čiste i suve, bez obzira što je pre samo pola sata padala kiša. Sela je tako na tu čistu i suvu klupu i zaspala.

Kada je, nakon nekoliko sati čvrstog sna, otvorila oči ugledala je jutarnje sunce koje je na najlepši način davalo posebnu patinu gradskoj arhitekturi, a fasade zgrada iz okolnih ulica inspirisale su na život. A onda je, protegnuvši se, shvatila da se nalazi u Beogradu. I bila je srećna.

Dosadašnji nastavci Arčija i Vile

  • Buvljak - Kako je Vila došla po Arčija
  • Kinez, Cane, japanke & Vukove instalacije - Šta je Cane iz Brejkersa pričao Arčiju
  • Mildred popunjava notes, Vila pije čaj - Kako je Vila edukovala Arčija i kako je Mildred bila opuštena
  • Kalemegdanski točak - Kako je vila gledala na ZOO vrt sa točka
  • Poslastičarnica, Brod, kilt, McGregor i druge stvari - Kako je McGregor prošao kroz Bg
  • Milderd u Beogradu - Kako je Mildred reagovala na Lily, NIKE i druge pojave po Beogradu
  • Vila i nova krila - Kako je vila prikačila nova krila
  • Arči i Mildred - Kako je Arči upoznao holandsku novinarku koja želi da postane pisac
  • Vila i Vafle - Kako je vila preskočila predjelo i glavno jelo i odmah napravila vafle
  • Arči nije Dr. Indijana Džouns - Kako je Arči sanjao da je Indijana Džouns
  • Kad Vrhovni Vilinski poglavar pozove - Šta je kazao Vili Vrhovni Vilinski poglavar
  • Ništa "Klupa odlaska", ipak Južna Amerika - Kako je Arči pošao u Južnu Ameriku
  • Vila, galerija, slika, aluminijum... - Kako je vila posetila izložbu
  • Arči, samoposluga, "Eva" sardina, kamilica i japanke - Kako je Arči neprimetno uzeo zelene japanke
  • Neka klupa za premeštanje u vremenu - Kako je vila pronašla vremepolov-klupu
  • Neke čarape i neke cipele - Kako je Arči iskulirao špansku keramiku
  • Kad Vila pozove - Kako je Arči dobio upozorenje da ne spava na terasi
  • Kamilica u Karakasu - Zašto je Arči ipak popio čaj od kamilice
  • Arči i njegova dobra vila (Vila u Karakasu) - Šta se pitala vila