5.9.2012.

Vila se probudila ranije nego inače, skuvala sebi čaj, pojela kroasan, skinula je pižamu za spavanje i obukla pižamu za šetanje po ulici, pustila radio, malo igrala ispred ogledala i onda izašla napolje. Kako je to ponekad volela da radi kada se nađe na ulici u doba dana ili noći koje obično prespava, zamišljala je da prolazi gradom po prvi put i trudila se da ove hiljadama puta prošpartane ulice doživi kao da ih doživljava po prvi put i to ju je jako zabavljalo. Samo što je ovog puta njeno uzbuđenje bilo intenzivnije nego ikad, a sve zahvaljujući tome što je danas bio taj dan, dan predviđen za zemunski buvljak.

Pokucala je na vrata stana u jednoj staroj zgradi koja je zbog svojih debelih zidova garantovala dobru hladovinu što je nateralo Vilu da se naježi, a ona sama je mislila da je to od prethodno pomenutog uzbuđenja.

Niko nije otvorio vrata. Pokucala je nešto nervoznije i jače i povikala:

"Arči, otvori, požuri, zakasnićemo!".

Začuli su se teški koraci, koraci osobe koja se tek probudila i koja ima problema sa prostornom orijentacijom u sopstvenom stanu. Onda je raščupani Arči otvorio vrata, iskezio se dobroćudno i rekao:

"Dobro jutro."

I:

"Jesi li ti luda? Pa kako možemo da zakasnimo na buvljak? Mis'im, ko još žuri na buvljak? Hihihi, pa ti si se baš primila na ove knjige o vilama, a?".

Rekao je ovo samo da bi je malko iznervirao i naterao da se namršti, zato što je to ponekad umelo da bude beskrajno simpatično, ali je osećao da se i on duboko upleo u ovu priču sa vilama i da ne može da dočeka da otkrije još zanimljivih činjenica u vezi s ovim čudesnim bićima.

"Arči, pa ti se još nisi ni obukao", tužno je konstatovala Vila. A onda je dodala:

"Napraviću čaj dok se ti spremaš".

"Hm, čaj...", pomislio je Arči, "sto posto zeleni, pa da, zeleni čaj, sa onim zelenim sastojkom! Pa ja sad moram da vidim šta to ona stavlja unutra...".

Pretvarao se da je krenuo u kupatilo, a onda se sakrio iza vrata koja su odvajala kuhinju od hodnika i posmatrao Vilu koja je počela pripremanje čaja, sve vreme pevušeći. Na Arčijevo veliko razočaranje, uzela je dve kesice iz čajne kutije koju je Arči kupio dan pre toga u MAXI - ju, stavila ih u šolje i zatim prelila vrelom vodom. Nije bilo nikakve magije. Istina, čaj je bio zeleni.

"Pa dobro", rekao je sam sebi i otišao da se istušira.

Ono što Arči nije znao je da vile imaju oči na leđima. Ne bukvalno, naravno. Sve vreme je znala da je posmatra. A onda, kada je bila sigurna da čuje tuš iz kupatila, zavukla je ruku u džep i izvukla nekakve sasušene biljčice iz njega, izmrvila ih i pretvorila u prah, a onda je to sipala u čaj. I zadovoljno se zavalila u fotelju. Razmišljala je o tim biljčicama koje su sve vile uvek morale da imaju kod sebe (kao što neke normalne devojke uvek u svojim torbicama imaju ogledalce i maskaru) i razmišljala je o tome koliko ju je ponekad zamaralo da ide u nabavku istih jer one rastu samo u Holandiji i na Novom Zelandu. Zatim se prisetila kako je poslednji put kad ih je nabavljala produžila iz Holandije obalom do belgijskog grada Ostendea i kako je jedva prišla moru zato što je duvao užasno jak vetar koji je u sebi sadržao nenormalnu količinu peska, naravno peska sa plaže, i kako su neka luda deca pokušavala da puštaju zmajeve i kako joj je odleteo šešir s glave i kako ga je neko vreme jurila po plaži i osećala se kao da glumi u nekakvom nemom filmu i kako je, posle toga, istresala pesak iz svojih cipela, a sve to vreme oko glave su joj obletali galebovi (i to oni kapitalci), pa se usput zapitala koliko vrsta galebova postoji (kasnije je saznala da ih ima šest, ali nikada nije naučila da ih razlikuje) i kako se savila da pokupi nekoliko školjki i kako je pored nje prošla devojka koja je u desnoj ruci nosila sklopljeni bicikl i kako je sve vreme mogla da čuje muziku iz kamiona za sladoled.

Tok misli joj je prekinuo Arči koji je uskočio u susednu fotelju iz koje je u tom momentu izleteo oblak prašine.

"Hej, Arči, donela sam ti obećanu kivijevaču. Stavila sam flašu u kuhinju.", rekla mu je.

Arči se okrenuo i stvarno, na stolu je stajala flaša rakije koja, na njegovo ponovno veliko razočaranje, nije u sebi sadržala tečnost zelene boje, već nešto providno. Izgledala je kao flaša obične rakije, što Arčiju nikako nije prijalo jer se već bio navikao da stvari koje mu se događaju u poslednje vreme budu sve, samo ne obične. I ovo jutro je bilo poprilično obično i Vila se ponašala isto tako - obično, kao običan prijatelj, koji obično svrati do tebe svaki put kad je u blizini tvog stana. A onda mu je ta misao odjednom postala strašno zanimljiva i nekako draga i shvatio je da je upravo to najneobičnija stvar koja mu se ikada dogodila - u kuću mu je došla vila, njegova dobra vila, donela mu rakiju i skuvala čaj! I sad idu zajedno na buvljak. Onda se nasmešio i uzeo prvi gutljaj zelenog čaja koji je ovog puta imao vrlo poseban ukus, ukus pravog čaja, a ne nekakve travice s poljančeta i Arčiju tek sad ništa nije bilo jasno. Posle drugog gutljaja svečano je odlučio da više ne razmišlja o tome.

Pošto su popili čaj, složili su se da bi trebalo da krenu, navukli su jakne, pokupili svoje torbe i izašli iz stana.

Dok su se truckali u osamnaestici, Vila je ćutala. Odjednom se osetio nedostatak njenog entuzijazma i nadolaženje onog sivila koje obično prati preispitivanje samoga sebe. Nije to bilo ni sivilo pesimizma, ni sivilo rezignacije, već veoma posebne vrste straha. Plašila se da bi mogla da sazna nešto što joj se neće dopasti i bila je utučena zato što je o sopstvenoj vrsti, t. j. sebi znala veoma malo, tako da nije imala argumente kojima bi se u potencijalnoj neprijatnoj situaciji branila.

Arči je, za razliku od nje, bio izrazito veseo. Zviždukao je refren neke pesme i povremeno držao ritam udarajući desnom nogom o pod autobusa. Jednoj starijoj dami se to nije dopadalo, pa je s vremena na vreme prevrtala očima pokazujući u njegovom pravcu.

Izašavši iz autobusa, prošli su pored telefonske govornice iz koje se baš u tom trenutku začula zvonjava.

"Arči, javi se", rekla je Vila i bocnula ga laktom par puta.

"Važi, nema problema", krenuo je Arči prema govornici ne shvatajući baš zašto se javlja na telefon koji nije njegov, koji je zapravo svačiji i isto tako nije ničiji i verovatno sad zvoni sasvim bezveze.

Podigao je slušalicu, promrmljao "halo", okrenuo se i rekao:

"Vila, za tebe je."

Ona je razrogačila oči u čuđenju i posle par sekundi neverice zakolutala je istim i rekla:

"O, ne. Halo."

"Hej, podaniče, kako si?", začuo se glas Vrhovnog vilinskog poglavara.

"Šta sad hoćeš", pomalo besno je upitala Vila.

"Zar se tako razgovara sa mnom, a?", upitao je Vrhovni, a onde se zasmejao kao da zna nešto što drugi ne znaju (što je u većini slučajeva bila istina), zatim se primirio i nastavio:

"Slušaj, vi ovde niste da biste pronašli knjigu."

"Nismo?", zbunjeno je upitala Vila.

"Niste. Ovde ste da biste se susreli sa osobom čiji ugled i važnost dosežu galaktičke razmere."

"Uh. A kako da nađemo tu osobu?"

"Pronaći će ona vas, ne brinite. Vaše je samo da se uputite u pravcu tezge na kojoj se prodaju dance hitovi iz devedesetih."

"Dobro", uzdahnula je Vila i spustila slušalicu. Zatim se obratila Arčiju:

"Mi ne tražimo knjigu, već osobu iz Zvezdanih ratova."

"Molim?"

"Ma tražimo nekoga čija se popularnost, kao, proteže na čitavu našu galaksiju..."

"Kako, bre, sad to?! Pa ko mene ovde z......a?! Pa kako sad osobu? Pa to stvarno nije u redu!", iznervirano je vikao Arči.

"Znam, znam, ni meni se to baš ne dopada", izgovorila je Vila, a zatim ga povukla sa sobom među tezge sa raznim sadržajima. Spazivši onu s dance hitovima, uputili su se ka njoj. A tamo ih je čekao niko drugi do... Mikrob.

"Ho ho ho, prijatelji moji, kako ste?" pozdravio ih je glasno, držeći providni kišobran u desnoj ruci i takođe se kezeći kao da zna nešto što oni ne znaju.

"Do... dobro smo", jedva je izustio Arči pitajući se zna li Đorđe da se Mikrob nalazi na zemunskom buvljaku.

"Vidite, dragi moji", nastavio je Mikrob, "knjiga je bila samo izgovor koji smo iskoristili da vas navedemo na susret sa mnom, a moje ime, kao što već znate, ne sme da se otkriva široj javnosti, osim u veoma posebnim slučajevima, a, kao što vam je posve jasno, ovo nije jedan od tih slučajeva. No dobro, ja sam tu da vas upoznam sa nekim stvarima kojih nema u knjigama jer su knjige o vilama mahom zastarele. Arčiju su neke od tih činjenica već poznate jer je imao bliski susret sa renomiranim viliologom i mojim velikim prijateljem Zoranom Kostićem Canetom."

"Mi? Cane?! Viliolog?! Ha! Šta, završio viliologiju... Na kom univerzitetu? Kao što je onaj urnebesni čitač sudbine Milan koji radi na onoj urnebesnoj televiziji završio tarotologiju na univerzitetu u Čikagu! Ha!", nervirala se Vila u sebi. Svojski se trudila da veruje svojim ušima, ali joj nije išlo.

Mikrob je nastavio:

"Za početak, mili moji, reći ću vam jednu važnu stvar: vilin konjic živi samo jedan dan."

"Kako sad to, odakle mu to?", pitala se Vila (takođe u sebi). "Treba li to da prihvatim kao činjenicu? A šta ako je tog dana hladno ili pada kiša? I šta je sa onim koji je meni uleteo u sobu? Pretpostavljam da mu nije bilo najprijatnije dok je jedan deo tog svog jednodnevnog života provodio pod mojim jastukom, a kasnije viseći o svom krilcu između mog palca i kažiprsta... I zašto nam Mikrob to navodi kao važno? Da nije nekakva simbolika u pitanju? Mrzim simbolike. Da se ne radi ovde o mom životu? Da nije vreme da...", tu je zadrhtala.

"Šta se dešava sa vilama kad završe svoj posao ovde? Mislim, stvarno završe?", bila je poslednja njena misao nakon koje se zamrzla. Figurativno.

"Ne, to nije istina. Proveriću to. U vilipediji.", rekao je Arči mršteći se, kao da je i sam osetio mogućnost spomenute simbolike.