Gramatika

Gramarenje

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Krugougo

Get it on Google Play

by Luka Činč

2016

Zemlja sreće

rep opera Vladice Pejkovića, Belef 2007

zemlja srece zemlja srece

Po opštoj oceni publike i kritike ovo je bila najbolja predstava na Bitefu 2007. kao i na svim dosadašnjim Bemusima. Održana je 28, 29. i 30. jula na Kališu, tu gde su nekad bili streličari pa skreneš malo desno. Biće i u retrospektivi 10. septembra 2007., dođi i vidi.

Muziku je radio Vladimir Vladica Pejković, s kojim smo sarađivali 2006. u CZKD-ovom programu "Umeće tranzicije", u okviru koga smo imali mnogo dobar koncert u Nišu. Sa tog koncerta potiču i moji odlični video-radovi Air piano i April (na ovom drugom primetna su i promicanja samog Vladice i njegovog kolege Bože kroz kadar, sa torbom, bez torbe, sa stalcima, bez stalaka).

Zato, kad me Vladica zvao da učestvujemo na Zemlji sreće, odmah sam reko važi Vladice.

Muzika je potpuno odličan spoj kabarea, burleske, opere, hip hopa, treš ovog, treš onog, sa trubama, sa trombonima, sa flautama, sa lautama, sa džitrama, sa raznim kesama. Pa to tamo modulira, pa to tamo transponuje, pa tempo ovamo onamo, pa mandoline, pa klavirčići, pa razni kurčići.

zemlja srecezemlja srecezemlja srece zemlja srece

Naročito su odlični prelazi između glavnog glumca repera Baje (Nikola Džoni Vujović) i njegove ribe, operske pevačice Cice (Dubravka Duda Arsić). Kroz Vladicina kompozitorska rešenja, talenti ovo dvoje izvođača su došli do punog izražaja. Baja je imao da baca po četrsto kila rima u sekundi, a Cica je imala arije ko recimo kraljica noći iz Čarobne frule, to je mnogo teško.

Tekst je rađen po libretu Dude Stojanović. Baja je neki šaner što se navato love tokom devedesetih i sad je prešo u razne legalne biznise (samo import eksport, tri džipa i eskort, podrume za piće, klubove za gudru i restorane za iće). Baja ima problem što nema odgovarajuću ženu. Cica pak ima sličan problem: želi bogato da se uda a nema za koga, sve sam, kako ona sama kaže "živi kurac". Po prirodi stvari, oni su savršen spoj. Oni se zato susreću u Silikonskoj dolini, smuvavaju, jebu i zatim venčavaju. Zatim postaju nezadovoljni međusobnim odnosom, udaljuju se jedno od drugog, nema tu više ljubavi. Baja to rešava tako što postaje političar. Međutim, kao što je Đorđe svojevremeno primetio u svojoj pesmi, ako je nešto gore od političara, to je mlad političar.

Baja drži svoj programski govor:

A šta nam to hoće, šta nam to treba,
dokle ćemo jesti suvoga leba,
dokle će u ovoj zemlji rasti samo pšenica
a moj vam kurac pečenica.

Zato mesa, mesa, mesa nam dajte,
švargle, škembiće, pihtije, paštete...

Baja neslavno završava svoju karijeru tako što biva ugažen kolima, i to Jugom.

Kroz celu predstavu provejavaju politika i fudbal. Scena (Gabrijel) je u fazonu fudbalskog terena, sa velikom korner zastavicom koju podiže Đorđe, kao državnu zastavu. Mi sedimo na klupi za rezervne igrače, obučeni u dresove, bez tika, samo u štucnama. Kroz svoje songove komentarišemo dešavanja između ovo dvoje, faktički smo one dve dede iz Mapeta, samo što nas je petoro (Činč + Duška). Maestro je imao i sola na violini, ja sam bio pop koji venčava Baju i Cicu itd.

Probe su bile u drugarskoj atmosferi, na kamernoj sceni u V gimnaziji, mnogo jak prostor. Redovno sam uzimao lubenice kod Palilulske pijace. Odigrali smo tri puta, podjednako odlično. Đurđa nam je dala dosta slobode da se tarzanišemo i ložimo na klupi za vreme predstave, nije nas gnječila kao što režiseri obično rade. Intervenisala je jedino tamo gde smo preterivali sa proseravanjem, dakle tamo gde je to postajalo preseravanje.

Sve u svemu, sjajna predstava i sjajno iskustvo. Vidi i recenziju od Zorice u Danasu, kao i uvek strašno dirljivo.

Luka Činč


Zemlja sreče

zemlja srece

Dobro veče, vreme je da malo napišem nešto o Zemlji Sreče.

Predstava se zove “Zemlja sreće” tako da ovo “č” koje sam ubacio u prethodnoj rečenici ne bi trebalo da Vas zbunjuje, to je ubačeno iz zezanja jer je zezanje kad ubaciš „č“ tamo gde treba ubaciti „ć“, te tako kažeš treči, kuča, Pop Čira i pop Spira, Ko če da dodže na večeru ili Kupiču čekič u Čumičevom sokačetu ili šta god več.

Primetili ste čitajuči prethodnu rečenicu da sam napisao „da dodže“ umesto „da dođe“ što samo pokazuje i tu varijantu u kojoj se umesto slova „đ“ u izvesnim situacijama koristi slovo“dž“, pa se tako kaže da kad predžeš granicu taj vazduh oslobadža, ili kažeš da je svakako jedan od junaka istorije i istaknuti Džordano Bruno ili da je veliki kompoziror bio Džuzepe Verdi ili da je u „Pozorištu u kući“ svojevremeno igrao Vlastimir Džuza Stoiljković ili kažeš da je super kad probaš džakuzi ili kad kažeš da je biljkama potrebno veštačko džubrivo.

Inače, jasno je da ovako može da se piše u nedogled a to ipak ne dovodi do nastavka priče o Rep operi „Zemlja sreće“.

Prvi put sam za varijantu učestvovanja u predstavi na Belefu za koju je muziku radio Vlada Pejković saznao u taksiju. Ne sećam se tačno kuda sam išao ali se sećam da sam se javio i da mi je basista grupe Činč Luka rekao da nas je Vlada zvao da upravo kao Činč ušestvujemo u predstavi kao hor koji treba da svojim deonicama prati radnju priče. Odmah sam rekao da pristajem jer sam generalno posle nekoliko događaja u kojima smo kao Činč učestvovali a na koje nas je zvao Vlada Pejković Vladica odlučio da uvek prihvatim učestvovanje u svemu čto Vladica organizuje, tačnije odlučio sam da učestvujem u akcijama Vladice. Sve akcije u kojima smo do sada učestvovali preko Vlade bile su fenomenalne, ne toliko zbog monumentalnosti događaja već zbog ispunjenosti za veme događaja i nakon događaja.

Probe za predstavu „Zemlja sreće“ bile su u Petoj gimnaziji na spratu na nekoj kamernoj sceni. To je mala simpatična scena namenjena srednjoškolskim predstavama. Sjajna scena.

Prva proba bila je u fiskulturnoj Sali pete gimnazije što mi je bilo posebno strava zbog toga što sam tu 1997. godine odmah nakon protesta sa prijateljem Kimijem dolazio na vežbanje, tačnije na zgibove i druge vežbe, a ono što je najjače u svemu tome je to što nas je u salu puštao legendarni Čakara, profesor fizičkog u Petoj.

Prva proba je bila super jer smo tek tada shvatili da će Dubravka Arsić svoj tekst izgovarati kroz operske arije. Imao sam utisak da će sala u Petoj da popusti u trenutku kada je Duda počela da peva. Sećam se da sam gledao one betonske stubiće i imao utisak da lagano podrhtavaju i da će u svakom terenutku nastupiti popuštanje stubića i kraj sale za fizičko. Sreća je da su probe nastavljene na sceni na spratu. Naravno, vreme će pokazati šta je tamo gore popustilo.

Probe su bile savršeni deo koji je vezan za ovu predstavu. Sve bilo savršeno. Nalaženje ispred Pete, kupovanje nekakvih sokova ili piva, kupovanje nečega za klopu, kupovina slatkiša i sladoleda.

Super je bio osećaj pratiti nastanak predstave, građenje uloga, bilo mi je fenomenalno da posmatram kako Nikola Vujović iz dana u dan unapređuje svoj lik koga tumači u predstavi. Dubravka Arsić je svoj lik izgradila kod kuće i na probama je bila već jasno definisana i moglo se primetiti da će taj lik da bude keva kad bude bila premijera.

Odlično je bilo gledati kako se Nikola ( Džoni ) Vujović nervira kada pogreši deo teksta, tako da je bilo tenutaka kada je repovao svoj tekst a onda kada bi video da mu fali neka reč rekao: „..iii..sad ide..mmm...kevu ti jebem bre....“

Đurđa Tešić je bila super. Prava nekako mica i neviđeno strpljivo je sve to pripremala. Vladica je bio super u trenucima kada nam je objašnjavao šta koja scena zapravo znači i šta se tu želelo reći, tako da je bilo super kad bi govorio: „Sad vi tu njima kao - Ma marš bre u pičku materinu, a onda vi njima - Ma ko vam bre jebe mater i sve to kao normalno, to vi kao diskutujete, a ono kad izađete sa jelovnicima, tu mu ga date ono - ozbiljno, ono kao vi kao ozbiljno, dole Dara diriguje a vi mu date ono strogo i onda kao to, znači, ništa samo vi tu kao - Duži sa mlekom, kraći bez mleka i sve to, dole je Dara a vi samo ozbiljno, Dara diriguje vi pevate i to. I ti slobodno očepiš tu pištaljku slobodno duže i pičiš onako da traje i to.“

Same predstave i atmosfera oko svega toga super. Šminkanje, oblačenje dresa, povrtanje štucni do željenog nivoa uz paženje da aplikacije na zadnjem delu štucni stoje u liniji, da ne bude nešto levo - desno i slično.

zemlja srece

Devojke koje su se brinule oko šminke i garderobe bile su simpa u smislu odnosa prema nama, staranju da sve bude u redu, ali to je taj vid profesionalnog staranja.

Devojke su Vanesa i Ivana. Vanesa bila prvi dan super raspoložena i strpljiva, sledeća dva dana nije bila baš nešto raspoložena, Ivana ok, isto raspoložena sva tri dana.

Dobro, ovo su sad detalji koji imaju veze sa nekim bekstejdžom a manje sa samom predstavom ali i to su nekako bitni detalji koji čitaoce svakako zanimaju.

Super mi je i to što smo predstavu kao Irena, Duška, Dubravka, Srki, Luka, Džoni i Đorđe odigrali zapravo ne na daskama koje život znače nego na travi koja život znači.

Taj momenat hodanja po travi u čarapama je jedan od boljih momenata. Štucne daju neviđen osećaj sigurnosti i stabilnosti, štucne otklanjaju tremu i čine da svaki tvoj korak po travi bude lak i pun poletnog zadovoljstva. Štucne pretvaraju običan skok u super skok.

Šticne pretvaraju običan dan u siguran dan pun strasti i osećaja prave lake snage koja čini da travu osetiš kao nežno milovanje stopala koje te opušta ali te ne zasmeje već te pripremi za predstavu u koju ulaziš sa puno koncentracije i fokusiranosti.

Nadam se da će predstva biti igrana i po Srbiji, Sloveniji, Španiji, Hrvatskoj, Italiji, Holandiji, Francuskoj, Irskoj i Portugalu, Makedoniji, Austriji, Nemačkoj, Danskoj, posebno se nadam po Argentini, Čileu, Brazilu i Peruu, malo po San Francisku, nešto po L.A.-ju, najviše po Sijetlu, Njujorku, Atlanti i Nju Orleansu.

Jedan od jačih osećaja koji sam imao posle predstave je osećaj kao kad se vratiš sa mora pa ti nedostaje društvo sa mora i želiš da ih vidiš što pre.

Ekipu sa predstave sam doživeo kao ekipu sa mora i praktično jedva čekam da odem ponovo na more. Na neko sledeće izvođenje predstave nosim sa sobom ulje za sunčanje ili mleko za sunčanje da bih osećaj potpuno upotpunio.

Eto, ne propustite ovu predstavu, ona će vam dati elan da običan dan doživite kao Srećandan, kao rođendan, kao Novu Godinu, ili zbog samog teksta kao Srpsku Novu Godinu. Volećete zastavu Zemlje sreće koja će se vijoriti nad predstavom.

Đorđe Činč


2010.

2008.

2007.

2006.

2005.

2004.

Arhiva


U poslednje vreme stavljam fotke uglavnom u veb rezoluciji. Ako nekome iz Le Monde ili Süddeutsche Zeitung treba neka fotka u boljoj rezoluciji, nek mi se javi.